Skoči i plivaj

U ovoj familji se moralo znati plivati od malih peraja. Učionica nije bila kakav bazen, sa sve instruktorom i onim stiroporom u rukama. Ne, nego te odvedu na more, odvezu čamcem negde dalje od obale. U tvojim malim očima, to je negde na sred okeana i kažu “skači”. Držiš se za kanap čamca kao da ti je srastao za dlanove, dok ti ne viknu,” puštaj, bre to”. I onda dril od jednog do drugog kraja čamca. Ne okeana. Gubim snagu negde na pola, već mi je voda do usta, do čela, do…površina se vidi negde u daljini. Snažna ruka me vuče na površinu: “Ajde možeš ti to”. Vremenom, počneš da se daviš negde pred kraj.. nekog… kraja. A onda odlučiš da ti je muka od koprcanja i borbe za život i rešiš da proplivaš. Tako nekako. Nema ti druge, druže.

„Baba, pakuj dete, idemo na Savu“, naređuje Kapetan, jednog letnjeg prepodneva. Oblačim kupaći, baba mi stavlja šeširić, dodaje torbu sa peškirom i sendvičima, flašica vode i dve breskve pride. „Maslinovo ulje, da se mažeš, nemoj da izgoriš“, brine se baba, “to moraš sama, ništa ovaj matori ne zna”. Čamac je privezan negde dole u marini. Običan drveni čamac i tomos 4. Malo se vozimo, voda mirna, topla. Deda baca pogled, da li se negde nešto praćaka i pravi plan za sledeću zoru, gde i kako će njegova mreža imati najbolji ulov. „Uzmi te sendviče, nahrani ribe, slobodno“, namignu Kapetan. Otvaram foliju, kidam onaj hleb, gnjeckam i bacam. Malo ovde malo onde, malo onim ribicama tamo. Sve se brinem da li ima dovoljno za sve, da li je svaka čapnula bar mrvicu. I smeškam se, zadovoljno. Volim kad tako prevarimo babu. „Ajde, kupaj se malo, al tu pored čamca, ne odvajaj se!”, slušam Kapetanove komande. U sledećem trenutku držim se za čamac i prskam nogama dok dobrano ne isprakam dedu, a čamac nema više suvog mesta. „Kad još malo ojačaš, plivaćeš i na sred Dunava.“
„A jel mogu kad pođem u školu?“, pitam.

Prolazimo barže. Neke su nove, sveže ofarbane, neke prljave, oguljene, i krpljene, ponegde zarđale istrošene od mnogo pređenih kilometara i mnogo prevezenog tovara. Neke su prazne ili one sa raznim teretom koje stoje usidrene, čekajući nastavak putovanja. Bombardujem dedu sa milion pitanja, ”A odakle je ovaj brod, a gde ovaj ide sad, a šta ovaj nosi. Kome nosi, kažeš? “ I onda trideset godina kasnije popizdim kad me dete pita “A gde leti ovaj avion iznad nas i ko je u njemu.”

Pristajemo uz jedan brod, stambena lađa se zove. Tu žive radnici, tu je Kapetan živeo sa svojm porodicom, babom što pravi sendviče, mojom majkom iliti rukom koja te još neproplivalog vadi iz dubine mora i ujakom dorćolskim šmekerom, vodičem sestričine kroz beogradske kafane i ludih beskonačnih vožnji tramvajem, gde samo on sme da se nasloni na vrata, a ja “nepravedno” moram da se držim, gore kod automata za kucanje karti. Posle su se preselili sa „zgrade“ na vodi, u zgradu u Banatskoj ulici. Pa sad vi vidite ko je prvi živeo u Beogradu na vodi!
Radnici prihvataju uže čamca i vezuju za kuku. Kapetan me predaje kao štafetu mornaru u ruke.
„Može rakijica, Kapetane?“
„Uvek. Detetu sok od breskve“, naređuje.
Pruža mi čašicu sa rakijom da umočim prst i liznem. Obavezan višegodišnji ritual među nama. Stiže i riblja čorba, za njih odrasle,a ja grickam girice. Nikako da zapamtim da li im se glave jedu ili ne ili samo rep ili ni on. Pa neku pojedem, neku preskočim, da ispoštujem obe strane zagovornika.
Kapetan je u penziji od kad znam za njega. I dalje uživa veliko poštovanje. Priča im o svojim dogodovšitama po plovnim putevima Evrope, zgodnim Čehinjama i teškom radu u rečnom brodarstvu. Slušaju, upijaju, smeju se, dosipaju rakijicu, njemu, sebi. „Ma recite nam da li ste ulovili nešto ovih dana“, prekidaju ga. Deda je kapetansku uniformu uspešno zamenio alaskom .
„Ima, uvek ima dovoljno za sladoled na Kalemegdanu i sok u “Dunavskom cvetu“, skroman je. A beogradski restorani su se otimali za njegov svež ulov. I neki predsednici, prvih dana svoje vladavine.

Za vreme letnjeg raspusta, svako popodne je bilo rezervisano, opet, za vožnju čamcem. Roditelji, sestra i ja, prvo se odvezemo do Lida. Mi smo #timLido moram da naglasim, na Adi sam prvi put bila već punoletna. Na peščanoj beogradskoj plaži srećemo društvo iz škole i komšiluka. Utrčavamo u vodu noseći lopti za odbojku, ali nas struja pobeđuje. “Daj tu loptu ‘vamo nemoj da je jurim do Pančevačkog mosta”, viče neko od roditelja. Ok, plivaćemo uzvodno, da vidimo ko može više da se preznoji u vodi i ostale budalaštine koje osnovcima mogu pasti na pamet. Potapamo, prskamo, jurimo, samo da se iz vode ne izlazi. Kosa, usta, nos su nam prepuni peska i čudno preslatke vode. Mislim da je Dunav slađi od Save.

Do Ade međice, posle, negde pred zalazak Sunca. Tu negde nasred, tata gasii motor i sestra i ja skačemo. Ko će dalje, više, ko će bolje da isprska roditelje. Pokušavamo da se osvežimo u vodi koja je toplija od one iz bojlera. Čamci zuje pored nas, čak i oni malo brži gliseri, pa i poneki skijaš na vodi zadivi nas svojom veštinom. Sestra se penje ponovo na čamac, hoće još jednom da skoči, pre nego što krenemo kući. Ritualni poslednji skok. Mene sve to opasno nervira. Ona birka mesto u tih pola kvadrata odakle će, kako će, namešta se, popravlja kupaći još jednom, hvata za nos i ja je nestrpljiva, gurnem. Prolaze sekunde, nama duge, nema je da izroni. Čudna je rečna voda, nepouzdana. Već se poznaje panika na tatinom licu , sprema se da skoči i spasava, ali sestra izranja na suprotnom kraju čamca, nama iza leđa.
„Treba na put da te izvedem!“, cedi kroz roditeljske zube,
„Na autoput?“ dodajemo nas dve u glas, a onda ona sasvim bezbrižnim dečijim glasom kaže: „Čekala sam da dotaknem dno.“

Leave a Reply

Your email address will not be published.