Sestra Marija

Koraci kroz hodnik su postajali sve glasniji. Na brzinu je zatvorila kutiju sa kolačima, gutajući poslednje zalogaje i brišući usta rukavom bele uniforme. Vrata su se otvorila.
– Marija! Samo jedeš! Imaćeš sto kila – čula je glas doktorke Petrović iza svojih leđa
– Ne, ne ja samo…
– Je l to ti to opet donela majka one male iz četvorke?
Klimnula je glavom.
– Ne vezuj se za to dete! – prekorila je. – I daj parče, debela. Mmmm Vasina, fantazija.
– Znate, doktorka, kako je gorela one noći kada je Hitna dovezla. Imala je preko 40, letargična, doktor otvorio širom prozore, napolju minus, skinula sam je, pa na sto i čaršavi natopljeni alkoholom preko nje. Samo je u jednom trenutku počela da vrišti kao da joj kožu deremo, kad mlaz urina slije se sa stola sve po meni. Taj smrad božemesačuvaj, još mi je u nosu. Dvaput sam iskuvavala uniformu. Urinarna je uzela maha debelo. Taj iz Doma zdravlja što je lečio od gripa je.. Hoćete doktorka još jedno parče, odlična je. Majka njena pravila, nije kupovna.

Vrata sobe se ponovo otvoriše i prekinuše Marijin monolog.
– Plače ti ona mala – reče joj sesta Sneža
– Aha, sad ću do nje, vreme je za terapiju- sedela je još koji trenutak da joj koleginice ne zamere što skače na svaki šum tog deteta.
– Vezala si se i više nego što si sebi bila spremna da priznaš, Marija. Mlada si, sagorećeš brzo.
– Ma samo mi je žao. Već dve nedelje je tu, bez poseta, a lečenje sporo ide.
– Nije tvoj posao da žališ.

U sobi broj četiri je uvek bilo živo. Dečaci su se dobacivali loptom napravljenom od para čarapa, a trinaestogodišnjakinja je crtala hemijskom po zidu. Marija joj istrže olovku i prikači na džep od uniforme.
– Smirite se, zaboga – dreknula je.
– Smiri ti tu bebu, Marija – reče bezobrazno jedan od dečaka.

Prišla je devojčici čije je lice bilo mokro i ulepljeno od suza i razmazanih slina. Metalna rešetkasta ograda kreveta mestimično zarđala, zaškripa dok je Marija spuštala. Kao da i ona zacvile od onog strašnog što sledi.
– Hajde zlatokosa, nemoj plakati, sad ćemo lekić, pa u šetnju. Raduješ se šetnji, je l da?
Dete se umirilo na trenutak, a onda je ugledalo iglu i špric. Zgrabilo je Marijinu ruku zubima i iz sve snage ugrizlo. Sestra instinktivno udari detetu šamar.
Nastade muk. Devojčici zadrhti brada i lice se izvi u bolnu, uplašenu grimasu, bez glasa. Starija deca gotovo nisu disala.
-Ajde, ajde da se pomirimo, moramo ono što je neizbežno, da ti bude bolje, da ozdraviš, da ideš tvojoj kući… – brbljala je Marija i gladila je po crvenom obrazu rukom na kojoj su se ocrtavali otisci zuba dvogodišnjakinje. Uzela je zavoje i vezala detetu ruke za ogradu. Kolenom je pritisla dečije noge i odmerila mesto za ubod.
– Marija, vide ti se gaće – zakikota se dečak sa kreveta pored.
– Đubre – zašišta bolničarka kroz zube.
Penicilin je zapekao svom silinom i bol je prostrujala niz levu nogu. Devojčica saterana uz sam kraj kreveta zavrištala je koliko je grlo moglo, a onda stegla zubićima metalnu šipku ograde.

– Eto vidiš da ništa nije strašno bilo – češljala joj je kosu držeći je u krilu. Duga svilena kosa se lako uvijala u gumice i dva repa su joj se njihala oko okruglog lica. Zastenjala je, boreći se da ne zaplače od bola na koji se već navikla i ispiški se Mariji u krilo.
-E jebemu! – Marija grubo spusti boso dete na pod pored kreveta i izjuri iz sobe.
– Prebićete Marija – dobaci dečak iz kreveta preko puta.
Devojčica u strahu skoči na krevet i sklupča se u samom uglu. Ionako sitna pokušavala je biti još manja, neprimetna.
Marija donese platnene pelene da je presvuče. Nije joj bilo pravo kada ugleda upišano dete kako sedi na svom jastuku. Bližio joj se kraj radnog vremena, nije imala više snage ni volje.
– E pa šta ću ti ja, spavaćeš na mokrom jastuku, sama si kriva. Dobro, to je samo ćoškić…evo ovde ti je suvo. I ja sam moju suknju na grejalici sušila – dete je netremice gledalo krupnim plavim očima, nerazumevajući mnogo o čemu joj priča.

Marija stiže kući, bez onih kilo oraha što joj zlatokosini donesoše iz nekog sela pored Pančeva, tako rekoše valjda. Da li će je kesa uopšte dočekati prekosutra? – Sve zavidini tamo – reče naglas, kao da je imala kome. Iscrpljena, spusti glavu na jastuk i jedna suza se skotrlja na belu, čistu, uštirkanu jastučnicu.

– Doktore, doktore, molim Vas, imate li minut – trčala je kroz hodnik za čuvenim nefrologom.
Doktor je na trenutak nestrpljivo zastao – Kažite koleginice?,- pogledao je strogo, preko spuštenih naočara na pola nosa.
– Kada će beba iz četvorke kući, šta da kažem roditeljima stalno me pitaju..
– Marija, bili ste pored mene u viziti, kakva su to sad pitanja, vidite da je stanje ozbiljno, ova bakterija se ne šali, valjda toliko znate – izgovarao je dok su se poslednje reči gubile niz hodnik zajedno sa njegovim koracima.

Otišla je do svoje sobe, sela u fotelju i privukla solicu da podigne malo noge. Izula je bele klompe sa kojih se guma na đonu debelo izlizala. Žica na novim, jutros obuvenim najlonkama se približavala kolenu. Da joj je lak za nokte da zustavi to. Na stolu pored čekala ju je štrudla sa makom prekrivena belim papirom. Zagrizla je parče i zatvorila oči. Zrnca maka su joj krckala pod zubima, testo se prosto topilo u ustima. Vidi se da je veštim rukama mešeno. Uđe sestra Sneža.
– Jao Majo, pravila si makovnjaču?
– Ma nisam, nego…znaš već – prevrnula je očima, kao da se jedva brani od tolike pažnje i darova.
– Uf, odlična je – Snežine reči su se jedva razaznavale od punih usta – nego uključi tu grejalicu, ne mogu se ugrejati celo jutro.

Zlatokosa je grlila ono klupko čarapa kao kakvog plišanog medu ili zeku, kada je Marija ušla u sobu broj četiri. Dečaci su igrali Ne ljuti se čoveče, tinejdžerka je pokušavala da zaspi malaksala od temperature. Sve joj je smetalo i zvuk i svetlo i ta mala, bučna deca i grozne sestre koje ne obraćaju pažnju na nju.
Marija presvuče devojčicu i tutnu joj u usta kašiku, hladne kaše. Servirka je tog podneva samo osoro spustila tanjir hrane na nahtkasnu, kao i svima. Nije ju je interesovalo da li će dvogodišnje dete samo uspeti da išta pojede, to njen posao nije.
– Hajde još dva zalogaja, pa da se umivamo. Ajde vidi, kako je lepo, treba ti snaga da ozdraviš. Snaga i zdravlje na usta ulaze. Večeras ću vam čitati priču pred spavanje, ako budete dobri.
– Nisam ja beba da mi čitaš bajke, umem i sama da čitam – naruga se tinejdžerka.
– Pa ti zapuši uši onda – odbrusi Marija i pokvasi češalj da raščešlja zlatne uvojke skorele od hrane ili slina ili ko zna čega. Vreme je poseta, gledala je da to dete bar tada, bude uredno i čisto koliko okolnosti dozvoljavaju. Pa ne može ona sama sve, ali evo gledaće da je večeras, pred odlazak kući, malo prebriše gazom i mlakom vodom. Tri nedelje bez kupanja je mnogo za bilo koga.

Uhvati devojčicu za ruku i povede je niz hodnik. Dugačak je to hodnik. I hladan, ne zato što je zima, a ova zima `79 se baš nije šalila, nego što je ovo bolnica. U bolničkim hodnicima ima samo hladnoće, tuge i tame.
Na samom kraju čekaju dvokrilna vrata, belog metalnog okvira, sa mlečnim staklom. Uvek zaključana. Devojčica nije znala zašto je Marija svakodnevno vodi to tih velikih vrata, ni šta je iza. Samo bi odjednom bila jako mirna, gotovo spokojna svakim dolaskom pred njih.
– Koga ti imaš, `ajde kaži mi? – upita Marija gledajući u jednu ogrebotinu na staklu koja joj se činila svakim danom sve veća.
– Mama, baba, – nabrajalo je dete, iz dana u dan isti odgovor na isto pitanje.
– I još..
– Ujkuuuu
– I još koga?
– Deda ima bikove.
– Deda ti ima brkove??

Ote se jecaj.
Sa druge strane neprozirnog stakla.
Na uvek zaključanim vratima.

4 thoughts on “Sestra Marija

Leave a Reply

Your email address will not be published.