Jedna ruža roze boje

Jedna ruža roze boje

Saša je razveden poslednju deceniju i više. Ima ćerku od 14 godina. Obožava svoje dete i posvećen je otac koliko mu je to dozvoljeno. A dozvoljeno mu je ponekad ili češće u zavisnosti od raspoloženja bivše žene. Razveli su se na ženino insistiranje. Nije dobila od zajedničkog života i braka ono što je želela. Nije bio dovoljno perspektivan, prodoran, uspešan, nije umeo da se svađa, samo da se dogovara. I to je ok. Fer je otići dalje. Ali je ostala ljuta što nije dobila život kakav je zamislila, što joj bivši muž nije ispunio očekivanja.
A on, nije našao drugu, mlađu i zgodniju. Nije bio grub, sebičan ili neposvećen. Jednostavno nije bio po meri. Ali kako njoj nije bio po meri, tako je učila ćerku da ni kao otac nije po meri.

Saša plaća alimentaciju redovno, onoliko koliko je njegova bivša žena tražila. Nije mu mnogo, ni cela plata da ide za njegovo dete , nije. Saša viđa ćerku kad ona može i želi. Često ne može. Mama ima neki drugi plan, mama misli da mora da uči, radije bi sa drugarima u bioskop. Dogovore se da idu na more, Saša kupi avionske karte, jer je ćerka poželela da ponovo leti avionom. U Delti joj kupi one tirkizne ipanema japanke što je onomad videla i onaj beneton peškir. Čak i mama pristane. Navodno. Jer mama ima plan da bude govno do kraja i u poslednjem trenutku ćerka javlja da baš tad ide sa mamom na more. Omiljena rok grupa gostuje u njihovom gradu. Saša sedi u poslastičarnici sa ćerkom i između dva gutljaja limunade vadi karte za koncert na sto. Ćerka skoči od sreće, zagrli i poljubi Sašu. Nema srećnijeg oca od njega. Na dan koncerta Saša javlja ćerki da će za dest minuta biti ispred njene zgrade. Ćerka kaže da je već krenula sa majkom na koncert.

Saša je tužan, nesrećan, razočaran. Ne ume da bude ljut i besan. Ne želi da se zamera bivšoj ženi, jer zna koliki je ulog na kocki. Ne želi da poteže advokate i sudove da ostvari svoja prava, jer zna da će tako njegova ćerka biti samo dalje od njega. Pristaje i uzima ono što mu se pruža u tom odnosu. A daje sve od sebe. Srce na dlanu, pažnju i brigu. Sluša i osluškuje svoje dete, upija svaku njenu reč i želi da je učini srećnom. To je karta za sledeći sustret. Ništa ne zavisi od njega, a vrlo malo od njegovog deteta. Neko drugi vuče konce dva života. Vedri i oblači u zavisnosti od raspoloženja i količine gneva koja je prisutna punu deceniju i ne jenjava. Blokira pozive kad misli da tako treba. Zove i traži dodatno novac za ekskurziju, nove treće patike u dva meseca. Najk, naravno. I ranac uz patike. Najk, naravno. Saša plaća bez reči. Plaća ženinu dobru volju. Ne zamera se. I nada se da će potrajati. Saša ne razmišlja o novoj ženi, porodici. Zna da će ga to udaljiti od ćerke. Naljutiće je, a bivšu ženu još više. On nema pravo da nastavi sa životom i biće kažnjavan sve dok se njegova ćerka ne otrgne uticaju majke. A to možda nikada ne bude.

Ova priča nije o Saši. Ova priča je o meni. Moj otac nije bio dovoljno uporan. Nije imao snage, ni volje. Verovatno ni želje, da se bori za mene i njegov deo u mom životu.Prepreke koje su se našle na njegovom putu bile su prevelik zalogaj i lako je odustao. Čekao je da ja odrastem i učinim nešto. A ja sam čekala da on učini nešto. I bili smo ljuti što ono drugo ne čini ništa. Tako nas spaja ljutnja, a ne ljubav.

U ovakvim pričama najveću cenu plaćaju deca. Ni otac. Ni majka. Deca.
Pazite kako baratate tuđom sudbinom u sopstvenim rukama.

PS ovih dana su malomaturske i velikomaturske večeri, dečaci kupujte vašim drugaricama roze ruže. Bele i crvene su passe.

Moja poslednja veridba

Moja poslednja veridba

Sa šest godina sam krenula u predškolsko. Ne znam iz kog razloga. Pet godina sam spavala u krevecu i pila mleko na flašicu, u šestoj op aj ti u sistem red, rad i disciplinu. Nehumano do bola. Takve bi roditelje, danas socijalna služba zatvarala. Bude me u 8, eeej u 8, juče spavala do 11, sad ustaj zorom pre petlova. Idem nevoljno ko na streljanje, nekad krišom suze idu, al najčešče ispovraćam učiteljicu. Iz dana u dan. Organski mi je teško palo nesvarljivo predškolsko. Još je bilo u osnovnoj školi, pa kad uđem svi veći od mene, gledam ih kao solitere, ovaj peti razred, ovaj osmi već mator čovek.

Malo smo crtali, malo pisali, uglavnom se igrali i tako duuugih četiri sata. Bespotreban odlazak totalno, kažem vam ja. Doduše, za doručak smo imali keks i mleko u onoj metalnoj šolji, tako lepog specifičnog ukusa, da ga se i danas živo sećam. Naročito danas zbog ove fuckin dijete.
Jednom nas je učiteljica na trenutak ostavila same, svi su se igrali što frizera, što kuvara ili doktora.. A ja sam se zavukla pod sto. To je bio moj šator. Za mnom je došao jedan dečak, otvorio dlan na kom je bila desetodinarka i pitao me da idemo u disko. Pocvrnela sam. Da se ne lažemo, kao ekstremno stidljivo dete, nije mi bio neki problem da pocrvenim. Nije da se pravdam. Možda, ipak, malo. Ubrzo se pojavila učiteljica i ljutito se obratila baš nama dvoma. Stajali smo ispred nje, dok nas je ispitivala šta tražimo ispod stola, kao da smo nedajbože visili sa lustera ili prozora. Ja sam samo ćutala i gledala u njenu braon kariranu suknju, dok mi je šnala koja je držala dva dela te suknje, nekako bola oči, da su suze jednostavno potekle. Sad mi je žao što se baš tad nisam ispovraćala po njoj.

Jednom je učiteljica bila odsutna, imala je zamenu. To je tek bio šok za mene, nova osoba, novo navikavanje, novo bljuckanje po nepoznatima. Ta nova me zagrlila, stavila u krilo i objasnila da je učiteljica otišla u SVEMIR i da će biti tu za par dana. Sutradan je baba morala lično da locira spejs šatl učiteljicu na nekom seminaru.

Učiteljica nas je vodila i na Kalemegdan. Jurcali smo po travi, pokušavajući da osmislimo neku igru ili makar da ispraznimo energiju. Opet mi je prišao onaj dečak. Pružio mi je buket nabranog, da ne kažem načupanog cveća. Uzela sam buket, trenutak, dva i bacila ga na drugu stranu kao kakav bidermajer.

Sutradan je opet imao nešto da mi kaže, pita. Okrenula sam mu leđa uobraženo. Stao je ispred mene ponovo i izavdio papir iz džepa. Nisam videla šta je bilo na papiru, samo sam potrčala da pobegnem negde i sakrijem se. Potrčao je za mnom, kao muva bez glave onako kako šestogodišnjaci umeju i oborio jednu, pa drugu saksiju koja mu se našla na putu. Opet je učiteljica bila ljuta. Istrgla mu je papir iz ruke i šokirana sadržajem poslala ga kod pedagoga kao kakvog strašnog prestupnika i delikventa. Crtež je bio veći prekršaj nego razbijene saksije, prosuta zemlja i latice cevća na sve strane. Veliko drvo, do njega žbun i srca na sve strane.

Kako je vreme prolazilo, izgleda da sam sve manje bežala i ubrzo je usledilo: „Da li hoćeš da se udaš za mene?“ Nisam odgovorila odmah, kao i svaka dama koja drži do sebe. Ali sutradan mu je stigao odgovor u vidu pisma, gde pristajem i objašnjavam da je naš brak moguć samo ako on dođe da živi sa mnom i mojom mnogobrojnom porodicom u celih 40 kvadrata. Pročitao je svih pet redova nespretno napisanih slova i pobegao.
PS Ova priča je, posle deset godina, dobila svoj nastavak, al to je sve što treba da znate.

Tri prospavane noći

Tri prospavane noći

U roditeljstvu mi je najteže padalo nespavanje. Ma ne mogu da funkcionišem ako sam neispavana, ne pomaže kafa ni hladan tuš, ni moraš na posao. Uglavnom, ustaću u 7, al mi se ne obraćaj do 12.

Posle malo dužeg boravka u porodilištu naš prvi zamotuljak i ja dođosmo kući. On debeo sladak i miran. Prva noć , novopečeni roditelji se obeznanili od umora i uzbuđenja. Otac skače negde oko pola šest, u koraku je kod kreveca diže usnulo dete i gura mi ga pod nos: “On spava od ponoći, on spava od ponoći, ništa nije jeo!” Sad smo već debelo uzrujani, beba počinje da plače zbog dve budale. Tu nam se beba pokvarila, zaboravila sve što je naučila u porodilištu i rekla: “Okej, papci, hteli ste žurku, sad ćete imati pod mojim uslovima.” Spavao je isključivo na nama. Bilo glavom na našem ramenu, bilo na grudima, bilo u nekom suludom položaju dupetom na našem stomaku,a glavom negde napred u vazduhu, pa onda mi podmetnemo ruku, jer dete spava, pa nek bude što udobnije, tako u vazduhu. Prvo dete, dva para baba i deda, dve tetke, na usluzi, sve može. I sa CD seobavezno čuje” Ostani” od Karana ili “Malena” od Cetinskog. Imali smo bolove u grudima ko da imamo upalu pluća nedajbože il predinfarktno stanje od njegove pozamašne glave, ruke su otpadale, al psssst beba spava. Ponekad ga odnesem do kreveca, spustim, bdijem par sekundi tako, vidim lepo ujednačeno duboko disanje, duboki san, nema šta. Zatvaram nečujno vrata i jes jes jeeee, radujem se u sebi, kad se čuje jedno tiho kmeee, ma umišljam garant, a onda kreće” vatrogasni alarm” da se ori punom snagom. Spavali smo i jeli kada I kako je mali diktator hteo. Kada smo muž I ja vezali tri prospavane noći, rekla sam: Ok, mislim da je vreme za novu bebu.

Došla je nova beba, već u porodilištu pokvarena, pregrejavanjem, longacefom I tako dalje. To ste već čitali. Nadam se da jeste, propitivaću! Opet kreću neprospavane noći, dani u kojima bauljam, stavljam čačkalice da mi drže kapke. A spava najdubljim snom kad moramo u 7h na kontrolu i onda budi bebu i čupaj kosu zbog propuštene šanse za snom. I tako beba raste, hoće cuclu, neće cuclu, što si joj dao sok od breskve, kad hoće da pijucka jabuku dok drema, neće ipak jabuku, oće cuclu. Možda ipak da sisa. Longete žuljaju, nema spavanja, rastu zubi nema spavanja, sanjala ružno nema spavanja. Donesi mi vode, hoću da piškim u tri noću. Opet su u neko doba došle tri prospavane noći i ja kažem…znate već.

I eto roda dolete još jednom. E taj diktator je u prošlom životu bio neki gonič robova ili upravnik logora, te smo na te tri prospavane noći morali debelo da počekamo. Spavanje samo na rukama, eventualno u dnevnoj sobi gde je prometno kao na železničkoj I onda mi lebdimo, ne hodamo, sporazumevamo se pamtomimom, ne govorimo da se “naslednica kraljevskog trona” ne probudi. Da danemo dušom malo. Ikad. Ako ne daj bože pokušamo da je spustimo u krevetac, to je vrisak kao da sam je ispustila u vulkansko grotlo. Sisanje na zahtev, naravno. Taj zahtev se predaje na majčinski šalter, plačem, na svakih pola sata u toku noći. Pa se malo odrema na sisi, a ja naivna, aj da je vratim u krevetac kako bih možda sklopila oči na trenutak. Uzimam “tempiranu bombu” u ruke, ne dišem, nosim pravolinijski sa što manje turbulencija u vazduhu, ne menjamo nadmorsku visinu, polako je spuštam u krevetac . Ležem , zatvaram oči, ali izgleda preglasno mi lupnuše kapci i kreće kmeeeee.

U mom dnevnom ritmu mozak se iskučivao negde oko 16h, tad više nisam znala ko je jeo, ko treba da piški, ko mi je tražio vode. Bebu presvučem, pa kroz deset minuta ponovo, to shvatim kad skinem potpuno suvu pelenu. Jel mogu bombone, može, jel mogu jagode, može, jel mogu čokoladu može, jel mogu flomastere da žvrljam po zidu može, jel mogu ipak tvojim karminom može, jel mogu da se popnem na prozor čujem drugare mož, čekaj šta???

No kako osvanu tradicionalno treće jutro, budimo se sa osmehom na licu, još uvek nesvesni zbog čega. Muž odjednom skače i uperi prst u mene: Ne dolazi u obzir! Kupujemo kuče.

Crveni obrazi i slinav nos

Crveni obrazi i slinav nos

Mrzim zimu. Verovatno od nekih tinejdžerskih godina, jer detinjstvo ne priznaje mrziteljstvo, pa ni godišnjih doba. Eventualno boranije. (nemojte da se pitate što sad pišem o zimi, kao da vam je proleće, pa došlo). Ali zima je tu, možda tih sedamdesetih i osamdesetih još jasnije prisutna, ono kad smo imali četiri godišnja doba. Kratki rukavi u februaru su dolazili samo iz Australije, a perjane jakne u maju nosili samo beskućnici. Jer oni ionako sve svoje nose sa sobom ili na sebi. Danas se sve može videti na ovim ulicama, od čizama do japanki u istom danu. Skoro stojim u redu u Maksiju, ja u kratkim rukavima, žena do mene u perjanoj jakni. Zagledam je onako kao neprimetno, al ipak znatiželjno, ne bi li joj ugledala graške znoja po čelu ili iznad usana. Ništa. Njoj ok tako meni okej ovako.
Sreća nas iz kruga dvojke je što nam je Kalemegdan bio park i dvorište u kom smo se igrali, družili, stvarali prijateljstva i takmičili ko će više papira od sladoleda u kornetu pojesti. A moj deda se šeta okolo sa rukama na leđima u svojoj kapetanskoj uniformi, pa me deca onda kao krišom, da on ne čuje pitaju da li je on čuvar Kalemegdana.

Mom zimskom detinjstvu pripada par prelepih sećanja. Deda me stavi na sanke i vuče do Kalemegdana. Skroz gore iznad Zoološkog vrta, gde je nekada bio parking, a u onoj dolini leti gađali metu lukom i strelom. Sećate se? Na vrhu mi deda da uzde od sanki i kaže “kad hoćeš levo spustiš levu nogu, kad hoćeš desno, desnu“. Gledam ga krupnim plavim očima i trepćem k’o svraka na jugovinu. „Na koju stranu hoćes, tu nogu spustiš, jel sad jasno? Ajde, kreći“. Spuštam se, uzbuđenje veliko, kikotanje na sve strane, puno dece oko mene, pazimo da se ne sudarimo i vičemo čuveno „čuvaaaaaaj“. Ne kočimo, sanke se same zaustave negde na tramvajskim šinama. U to naše vreme saobraćaj nije bio bogzna kakav, a tramvajima je bilo hladno da idu po neraščišćenim šinama. Spustim se jednom, drugi put, peti. Već dobro preznojena penjem se do vrha, kapa me pecka oko čela, svrbi, češem se, ona spada, ja je vraćam, jer ako me baba vidi bez kape…znate već. Kada se debelo umorim, molećivo gledam dedu i on zna šta sledi, šta će…vuče me do vrha. Nije bila retkost ni da se sudarim sa nekim drugim, prevrnemo se uvaljamo u sneg, smejemo iz sveg glasa. Popravljamo sanke i nastavljamo juriš.

Uveče je novi aranžman. Tata dođe sa posla, umoran od celodnevnog stajanja, ali neke stvari se ne preskaču. A to je stvaranje uspomena, jer u suprotnom ja ne bih imala sad o čemu da pišem. Stavi sestru i mene na sanke i vuče nas do Cvijete Zuzorić. E odatle i on sa nama seda na sanke i kreće luda vožnja između drveća sve do Luna parka. Ulično osvetljenje u kombinaciji sa blještavim snegom prkosi mraku. Prepuno je ljudi i dece, smeh i žagor na sve strane i test čija je slaninica bolje podmazala sanke.

Vodio je deda i moju sestru ponekad sa nama u tim prepodnevima. Ali se trudio maksimalno da izbegne, istraumiran događajem od prethodne jeseni kada mu je sva onako dundasta i glavata ispala iz kolica, na tu istu glavu i dobrano se odrala. Verujem da je posle toga drmnuo jednu rakijicu, svaki put kad treba da se bavi mojom sestrom. I tako jedno jutro krenemo na Kalemegdan nas troje, njoj prepustim mesto na sankama, ja sam sad već poveća i glupo je da deda vuče obe. Sedi sestra na sankama, deda vuče i gleda ispred sebe, a ja trčkaram oko dede. Gurkam ga, uplićem mu se u noge, kao da mu nije dovoljno što je sneg dubok i klizav, al šta bi dete drugo radilo. U nekom momentu mu valjda dođe do „malog mozga“ da su sanke postale i previše lake za vuču, okrene se i shvati da je sestra ostala negde u snegu par desetina metara iza nas. Baba ju je dobro nafilovala za doručak, doručak dva i užinu, a njoj je to bilo najvažnije, pa nije imala oko čega ni da se buni. Deda diže ruke: „Odustajem! Vraćamo je kući.“

Moj deda je dočekao i svoje praunučiće. Imao je već osamdest i neku i zove me:“ Jel vodiš ti tu decu na sankanje?“ „Jao deda sanke su nam neke metalne bezveze, sve se izubijamo i deca i ja i neće nešto da idu..“, vadim svoju zimogrožljivost na sanke. Posle dva sata, uvijena u ćebe, pijem kafu, deci dala lego i ubedila da je to najbolja zimska zabava, zvoni neko. Deda sa mojim drvenim sankama. Deda koji je autobusom prešao pola grada i doneo deci sanke. Pa govedo jedno, ako njemu nije onda bilo teško, ako mu SAD nije teško, vodićeš decu svaki dan na sankanje makar lipsala, obećavam sebi.
Ispratim dedu i dohvatim telefon: „Slušaj, sestro, deci se baš ide na sankanje sa tetkom, požuri”

Jer Ona

Jer Ona

Malopre ulazi u kuću i unosi pehar za prvo mesto na opštinskom takmičenju iz Prve pomoći. Pehar ide u školsku vitrinu, a ostali su dobili medalju. Gde je medalja za tebe?, Nije bilo dovoljno, pa sam prepustila ostalima. Jer Ona.

Kada sam je rodila bila je ružna Gospode Bože. Hoćemo li uspeti da je udamo, pomislih. Možda nas dobar miraz i par kamila izvuku. Al zavoliš i ružnu bebu, verujte mi. Prve dane u porodilištu nam je začinila misteriozna temperatura, navodno urinarna infekcija. Odakle urinarna?, Pa od Vas majko! Pokušali su meni da pripišu njihovu grešku. Milioni milijarde neke bakterije, hitno longacef. I jedno izvinite, ustvari potpuno je zdrava, samo joj je boks pored prozora, a upeklo februarsko sunce, pa se pregrejala. I drug do nje. A i laboratorija je pogrešila, sve je čisto. Na kraju mi je prijatelj koji radi u istoj bolnici rekao, ne loži se, imala si zakazan carski, veruju da si masno platila, traže svoj deo. Elem, prvi dani su počeli glupim lekarskim greškama ili namerama.

Prva kontrola kod lekara, uput za fizijatra. “Ima kriva stopala.” “Šta? To ono kao ravna?”, pitam. “Ma radićete vežbice i to je to.” Aha, malo sutra. Longete do kolena. Kontrole jednom nedeljno. Vežbe, vežbe, vežbe. Ne moram da kažem koliki šok je bio taj gips na nogama. Imala je šest meseci kada je prvi put bila na moru. Sedimo na plaži, a ljudi bulje u njene noge. Žena objašnjava detetu:”Jadna beba polomila noge.”

Prvih godina bila je nemirna za tri dečaka, što bi babe rekle. Umela da se popne svuda, potrči, dohvati mačku, glistu ili bubu i kaže Vidi bubisaaa! Lako je uvlačila u vrtlog svoje energije i tri godine starijeg brata, a vrlo mirnog i onda sam mogla samo da sedim i plačem.

Negde pred drugi rođendan, iz nekog nepoznatog razloga 24h nije piškila. Sto puta je bila na noši, puštala sam vodu na česmi, onda je i tuširala, ne bi li krenulo. Ali sistem u našem organizmu je takav da što je bešika punija, teže će krenuti. Skočila je temperatura, hitan uput za bolnicu. Na odeljenju nefrologije uvode je, bez mene, u ordinaciju. Izlazi sestra i kaže stavili smo joj kateter, poplavila nam je sobu. Ostali smo par dana u bolnici, na kratkoj opservaciji koja je postala malo duža, jer nas je uhvatio vikend kada nema otpusta. Dobijala je infuziju, kroz leptirić, kako je zvala braunilu, za svaki slučaj dok ne stignu rezultati.Ja sam sedela i spavala na maloj vrtićkoj stolici, jer bolnica nije parent friendly. U krvi i urinu nije bilo ničeg. Bila je potpuno zdrava.

Upale ušiju su se nizale, antibiotici histaminici na galone pretplaćeni. Iz upale u upalu, sa bolom, bez bola sa temperaturom ili bez, sa svim mogućim kombinacijama simptoma. Homeopatija je dala rezultate utoliko što nije više bilo antibiotika, od kojih su zubi propali, a kasnije i stali nicali kvarni, ekcem od prezaćenja organizma i na kraju dete se ne okreće na poziv i razume nas samo ako uspe da pročita sa usana. Otišli smo kod desetog proverenog, preporučenog doktora maga. I stvarno je bio mag. Operacija je bila zakazana za ujutru. Anesteziolog je nju i barbiku odneo u salu. Na nogama je imala šarene čarape sa prstima, na koje je cela sala prasnula u smeh. Posle možda sat ipo ili šest dana kako se roditelju koji čeka čini doneo je doktor u sobu. Uklonjen treći krajnik i postavljene ventilacione cevčice u obe bubne opne. Dok se ona odmara u nekom polusnu, muž i ja se hladimo od stresa, razmenjujemo misli i emocije, šapućemo, a ona okrenuta ka zidu kaže vragolasto: “sve vas čujem šta pričate”. Kreću potoci niz naša lica.

Išla je u dva privatna vrtića. Privikavanja nije bilo. Sve je prošlo bez mamanja, plakanja ili držanja za moju nogu. Sa tri je išla na rekreativnu, bez ijedne krize, pomalo ljuta što to duže nije trajalo. Jer Ona.

U školu je krenula sa generacijom pre zbog glupog li zakona. Dva dana su je delila. Ali i bila je spremna. Na upisu sam samo molila da ima dobru učiteljicu. Ništa više. Ne interesuje me da bude sa bratom u smeni, da bude sa drugarima iz vrtića, komšijskom decom, niti da li je učiteljica mlada il pred penzijom. Samo dobar kvalitetan pedagog. I dobila je osobu od koje sam htela da je odvojim posle mesec dana. Učiteljica je dolazila pijana na posao, sa velikim glavoboljama, spavala na času, terala decu da je masiraju, upisala sopstveno dete u svoje odeljenje, prepisivala joj u svesku tekst sa table, dok su ostali morali da budu u grobnoj tišini, a njeno dete se igra, priča, skače. Zvala me na kućni broj, davila satima glorifikujući sebe i pljujući kolege i još mnogo toga što je za prosvetnu inspekciju…al nije ovo priča o toj spodobi. Prebacila sam je posle nekog vremena, tako što je muž ušao u kancelariju direktora i rekao da neće izaći dok ne bude u drugom odeljenju. Nije išlo glatko, jer je pola razreda htelo da se prebaci. Nova učiteljica, nova budala. Neki mali se navrzao na moje dete, što verbalno, što fizički, danima, nedeljama i sve čekam proći će, a kod kuće joj dajem instrukcije kako da se ponaša, no ne daje rezultate. Spremam se da idem u školu i u tom učiteljica zahteva da dođem na razgovor tad-i-tad. U tonu kao da je naše dete krivo za krizu na Bliskom istoku. Dođem, tu učiteljica, tu majka malog. Kaže učiteljica “al on je tako poseban”, “poseban zlostavljač” rekoh, majka mi se unosi u facu i cedi kroz zube “znaš li ti koliko sam ja njega čekala”. Shvatim da tu nema razgovora, samo dijagnoza i tešim se da uskoro prelaze u više razrede. A do tad je obučavam za preživljavanje u džungli. No, kasnije je nastala još veća i strašnija džungla, pa smo promenili školu.

Upropašćeni zubi od antibiotika postaju veliki problem. Stomatološki fakultet i jedno, drugo, jedanaesto vađenje. Devet mlečnih i dve stalne šestice. Sedi mirna svaki put, strpljiva, znam da se plaši, ko se ne bi plašio? Ali zna da to mora biti odrađeno. Onda opet vađenje dve stalne potpuno zdrave četvorke, zbog proteze, a onda mora da se seku i desni. Pa dokle više?, mislim se. A ona se gleda u ogledao i kaže kad skinem protezu, tražiću Zoki da mi svuda secne desni, da imam veće zube. Jer Ona.

Jednom se našla u dečijoj svađi između ostalog i što joj je “mama krava debela”, koja je prerasla u fizički obračun gde je zaradila slomljen prst. Mnogo je bolelo, al suzu nije pustila. Jer Ona. Komšije, roditelji malog koji je šutnuo, mesecima nisu govorili sa nama i ljuti okretali glavu na drugu stranu. Možda ljudi ne komuniciraju sa debelim kravama, jednostavno.

Od rođenja na licu ima neki mladež koji je vremenom počeo da raste, menja se, crveni. Nikakve kreme nisu pomogle da ga smire. Uporedo su se pojavila dva čudna mladeža na leđima. Doktor je odradio dermoskopiju i preporučio hitno uklanjanje. Maldež na licu je tzv. ljubavni mladež,jer ispod jednog mladeža raste drugi. Takve mladeže doktori viđaju dva, tri puta u karijeri. Pokušala sam da smirim svoju hipohondriju, sve roditeljske strahove čije mi ruke stežu vrat i pitala da li možemo da prvo idemo na more. Jedva nas je pustio, došlo mi je ja njega da tešim i kažem “biće sve uredu, doktore”. Uklonila je dva mladeža, kako kažu na vreme. Bez suze, bez reči. Dok je čekala svoj red na operaciju, povremeno je dolazila do nas u čekanicu, a onda trkom odlazila u sobu, “moram da budem pored one devojčice, mnogo se plaši”, kaže. Jer Ona.

U osmom razredu organizovala je prikupljanje novca za matursku ekskurziju drugu koji nije imao sredstava . Gomilu novčanica od po deset ili dvadeset dinara, koju su deca odvajala od užine, brižljivo je sakupljala i čuvala dok suma nije bila kompletna. Jer Ona.

Ona ružna beba, na maturskoj večeri je bila najlepša princeza. Sa gustom neukrotivom kosom, očima koje sijaju najpozitivniju energiju, vitkim vretenastim telom i nogama “do vrata”, za kojima plače svaka modna pista, ona ipak misli da joj fali par kilograma i nada se da više neće rasti u visinu.

Gluma joj je velika strast. I na početku moram priznati, mislila sam da tu nema baš nekog velikog talenta ni materijala, ali njen učitelj, mentor i neko ko je u pojedinim trenucima bio treći roditelj, je sve vreme verovao u nju. U predstavi gde recituje potresne stihove iz Đulića uveoca demantovala me je za sva vremena. E, tu volim da sedim međ’ publikom i slušam komentare. Tu se najviše priča o Njoj. Hvale je nastavnici beogradskih škola, deca je posle predstave saleću za slikanje i ime na instagramu.. Tada rastem kao kavasac, pravim gužvu za petoro u toj sali i gotovo groteskno se uzdižem da budem viša od svih, sa blaženim osmehom želim da uhvatim svačiji pogled i da svi isčitaju moj ponos, da ja sam ta, ja sam njena majka, ja sam rodila ovu glumicu, ja…Jedino, ja nisam zaslužna za njen uspeh na ovim daskama.

Spremala je ručak. Ispekla se. Gadno. Bolelo je i previše. Suzu nije pustila. Jedno previjanje, drugo…mora hitna operacija. Opekotine trećeg stepena, zahvaćeno gotovo celo stopalo i zglob. Samo je ona noću u bolnici bez pratnje, jer velika je. Za koga je velika? Koji je čovek veliki, zreo i odrastao kad ide na operaciju? Recite mi koji?? Transplantacija kože sa butine na stopalo. Poslednja je na programu, svi mlađi su pre nje. Strpljivo čeka, nasmejana. Nema veze što nije jela od juče, nema veze što je boli,što je gomila infuzije u njenim venama. Vozim je u kolicima do operacione sale, grlo mi se steglo, suze nekontrolisano liju, ne pomaže Lorazepam, ni pet. Tešim se, ne vidi me. Preuzimaju je, ona je i dalje nasmejana kao da ide na nadogradnju noktiju. Dobro, ne baš nadogradnju noktiju, jer joj to ne dam i to je glavna tema oko koje se nadmudrujemo ovih dana. Ne treba da kažem da su mi ti sati naročito, ali i ti dani pre i posle operacije najteži u životu. Najgori. Par kilometara zavoja na butini i par na stopalu, leži i jede krofne koje je naručila. Ne kuka da je boli,da joj je neudobno, da bi kući, da joj smeta braunila. Samo kad pitam “jel te boli”, kaže “boli”. Ali to nije tema. Jer Ona. Posećuju je drugovi iz škole, kraja, ali bratovi drugovi iz škole. Jer ona poznaje sve, sa svima se druži. Spominje decu iz drugih škola, drugih delova grada, Novog Sada i Niša. Ispraća ih na maturske večeri, zovu je na rođendan sedmaci i ovi što slave punoletstva.

Sada se sprema za jezički kamp u Grčkoj. “Pa jel ide neko iz tvog razreda?”, “Ne.” “Iz bivšeg iz osnovne?”, “Ne.” “Pa ko ide??” “Biće neka deca iz Kladova..
Jer Ona.