Mama, meni je presrećan život, a tebi?

Mama, meni je presrećan život, a tebi?

Znam da sam dužna priču o njoj. Vrtim se u krug danima, pišem, brišem. Kao da nema dovoljno lepih, dobrih i pametnih reči kojima bih nju predstavila vama.

Da napišem da je bila najlepša beba od svih tek novorođenih beba koje sam ja videla, zvuči subjektivno i istinito. Da vam kažem da je prva dva dana imala drugo ime i ne znam zbog kojih postporođajnih hormonskih razloga sam tu odluku promenila u ime koje joj pristaje kao nijedno drugo. Da nam je sa godinu otela pribor i hranila se sama, jer ume ona to bolje. Ne znam kad je propuzala, ali znam da je u štiklama prohodala. Sa godinu ipo je tačno znala šta želi da obuče, a šta ne i taj modni pečat ima i dan-danas kad mi prevrne očima na neku ponuđenu joj stvar u radnji. Na rekreativne je nosila sve duplo, jer šta ako neko zaboravi kostim za maskambal? Nismo uspeli da je zaštitimo od nekih teških situacija, jer je uvek tražila istinu i znala kada pokušavamo da je izbegnemo. Rođena sa nekom iskonskom mudrošću zadivi nas u trenutku, a onda u sledećem postavi pitanje petogodišnjaka iako je dva ipo puta starija. Neustrašiva u sportu, sa pobranim zlatnim medaljama i peharima u skokovima u vodu, prestravljena od majušne bubamare.

Ali ništa ne može bolje da je opiše od njenih mudrosti koje sam povremeno zapisivala tokom godina:

•Kako su nastali Adam I Eva? I zašto ide prvo Adam? Zašto se ne kaže Eva i Adam? Jel su onda od njih nastali majmuni?

•Baš je lepo biti dete

•Otac ih zove I pita šta žele za doručak.
Brat: Ko pita?
Ona: Kopita – odgovara ocu

•Mama, imala sam dobru volju…imala sam prelepu dobru volju

•Ona: Dobila sam pet iz matematike
Ja: Stvarno??
Ona: Ne, ali volim da ti vidim osmeh na licu

•Ona: Šta ti je ono što miriše na jagodu?
Ja: Piling za telo
Ona: E, ja sam oprala kosu, ali skinula sam sve tačkice

•Ona: Samo jedne ski pantalone imam!!
Ja: Samo jedne??
Ona: Da, ove roze..
Ja: Kako samo jedne??
Ona: Pa samo te i neke plave

•Ja:Kako, bre, trčiš po kući, imaš polomljen prst??
Ona:Pa na peti

•Radujući se rođendanu: Hajde da se svi okupimo u dnevnoj sobi i čekamo ponoć

•Mama, ja sam videla stomak i vene kada sam bila u tvom stomaku

•Ja se nikad neću udati, u moje vreme muškarci neće postojati

•Pitala sam ogledalce ko je najlepši na svetu i kaže da sam ja. Ogledalce voli moderne devojke

•(Sa skoro tri) Ona: Zaljubila sam se u Filipa
Ja:A šta to znači?
Ona:Pa da je divan dan

•Ona: Šta je to Panama?
Ja:Država
Ona:A šta drži

•Ja ću prvo da radim u apoteci sa lekovima, pa u apoteci sa knjigama, onda u Maksiju i onda ću da budem frizerka

•Drugar iz razreda rekao mami da su mu mnogo lepe drugarice iz razreda, a ona najlepša. Njen komentar: Pa šta ću kad jesam!

•Mama, nisam se još u nikoga zaljubila. Hoću da upoznam malo bolje i ove iz I5, pa ću da odlučim

•Obraća se bratu: Ona tvoja vršnjakinja, baš ti lepo stoji. Nema veze što je malo viša.

•Mama, ja ne bih ni kucu ni macu, ja bih kokošku

•Ja neću sutra sa učiteljicom kod zubara. Nisam planirala.

•Ona: T. se zaljubila u M, N se zaljubila u M, J se zaljubila u M. Ja se nisam ni u koga zaljubila, a ti?
Ja:Ja sam u jednog Borisa
Ona:Tadića?

•Obraća mi se:Uh, volim te kao da si mi ćerka

•Ona:Kupi mi torbu za školu
Ja:Hoću, al iza 4 godine
Ona:A jel može K da bude ja, a ja da budem K – uvek nađe rešenje

•Tata:Jao, vidi Nemci i partizani, hajde da gledamo..
Ona:Pa gde su ti momci u pidžami?

•Ona:U papučama ću da idem u vrtić
Ja:Bolje obuj patike, ići ćete napolje (argument koji će najpre upaliti, nema svrhe spominjati vremenske uslove, trapav hod u papučama i dva broja manje te iste papuče…)
Ona: Ali iz papuča ću lakše izbaciti kamenčić.
Tu smo se našle na pola puta – obula je baletanke koje zove apanke, kad je ispravim kaže: da, da aletanke. Slovo “B” je rezervisano isključivo za omiljeno voće – bolane.

•Jednom je u školi “dobila” šesticu. Učiteljica je napisala “bravo”, a to B je bila jedna lepa 6 u njenim očima

•Jel mogu sutra da ostanem malo duže u školi? je rečenica koju sam često čula od nje i ni od jednog deteta više

•Ona: Ej, daj i meni tu čokoladicu
Ja: Sa kokosom je (znam da ne voli)
Ona:Ja obožavam kokos!
U sledećem trenutku: Gde da bacim? Nisam znala šta je kokos.

•Mama, jel imaš maramicu da obrišeš ove mrave, hoće da me izjedu

•Neću da obujem čarape, kako da mi se onda vide lakirane noTke

•Nosi pune kese iz Maksija i balansira njima: Ja sam Vaga, meni ništa nije teško

•Bili smo u crkvi i tamo je pevao kralj

•Mama,ja ću sutra u školu! Žao mi je, ali hoću!

•Ja ću da budem bratu Zubić Vila. Ostaviću mu 100 dinara, a ne kao vi 10-20

•Jede knedle sa šljivama: Jel su ovo neka morska stvorenja?

•Ona:Oni su dresirali njihovu mačku
Ja:Kako su je dresirali?
Ona:Pa vodili su je kod veterinara da primi vakcinu

•Imaš troje dece, a samo misliš na veće dete, a uopšte ne misliš na zadnje dete

•Starijoj sestri: Ne možeš da ideš u moj vrtić, tamo imam puno drugara i ne mogu da te čuvam

•Mama, ja sam ponosna na tebe, ti ne kakiš u gaće

•Ja:Jel možeš da otvoriš vodu?
Ona:Pa ne mogu, velika sam!

•Mama, ajde da lakiramo nokte. Gde ti je onaj crveni NOKT?

•Mama, jel ružno da se kaže “sram te bilo”

•Ona:Gde živi tata?
Ja:Kako gde živi? Pa ovde, sa nama.
Ona:Ali gde živi na poslu?

•Mama, imaju dve devojčice u sobi, kako će gospođa Vila Zubić znati kod koje da dođe?

•Ja:Hajde kaži vas-pi-ta-či-ca
Ona:Sanja!

•Jedan od monologa ispred ogledala sa 7 godina: Ja ću biti poznata. Poznataaaa! Moja deca će biti srećna. Ali, ja neću imati decu. Šteta.

•Mama, daj mi modrice.
I tako u nedogled, dok nije otišla u kuhinju i uzela Noblice

•Sva usplahirena utrčava u kuću: Mama, šta su to panduri?
Ja:Policajci
Ona:E dobro je, mislila sam da su to neki vanzemaljci

•Našla crva u šljivi: Ti hoćeš da ja pojedem crva, jel hoćeš da umrem???

•Starijoj sestri ispao zub, ona se budi pre svih, dolazi kod mene traži pare i kaže: Ja ću joj biti Zubić Vila bzzzz bzzzz bzzzz

•Tata u Maksiju ima 10% popusta na penzionere

•Još malo idemo na rođendan na Duleta i neću plakati, a sutra, u ponedeljak kada bude padao sneg kupićemo sladoled

•Trogodišnjakinja gleda u grudi svoje četvorogodišnje sestre i konstatuje: Malo su ti porasle. A onda izgovara sudbinsko pitanje: A meni?

•Ne daš mi pare za žvake?? Ostaću glaaadnaaa!

•Ona: mama, vrati Mini, ogrebala me. Hoću macu!
Ja: Pa i maca grebe
Ona: Dobro, onda hoću miša

•Sa 6,5 je utvrdila da bi u ponedeljak trebalo da ide na depilaciju. Kažem joj da će ići kad poraste. Ona: Ali kad porastem biće mi ooovooolikeee

•Doziva me po imenu: Opa, nisam više mama, negó D?
Ona:Pa ti si mi sad baba, a baba mi je mama. Sva deca sad idu kod babe, pa hoću i ja.

•Vozi rolere, nailazi nizbrdica, ona s otima, ne da mi da je pridržim. Na kraju, vrlo nepedagoški kažem: Uh, kad bih imala hrabrosti da te pustim, pa da razbiješ guzu, možda se opametiš
Ona: Ništa me neće boleti, ja imam štitnu žlezdu

•Ona:U kazni sam, a ništa nisam uradila!
Ja: Nisi u kazni, zašto to misliš?
Ona: Jesam, jesam moram da nosim čarape

•Ona: Mama, ako sklonimo sve stvari iz kuće i srušimo sve zidove, jel može da stane voz?
Ja:verovatno bi stao jedan mali vagon, ali ne znam zašto me to pitaš?
Ona:Pa mislila sam da kupimo brod, pa da nam stoji u trpezariji. On je manji.

•Ona: mamammmaa leptirica, uješće meeee, pplašim seee
Ja:Pa dobro bre, da li znaš nekog koga je ujela leptirica?
Ona:Ne znam. Kako mogu da znam, pa ne poznajem ja ceo svet

•Mama, znaš ono kad piše da ne smeju deca ispod 16 ili 18 godina da gledaju neki film, e to je zato što je taj film super.
Ja:Što misliš da su ti filmovi super?
Ona:Pa sigurno tu ima nekih ekstra igračaka, pa će onda deca mami – kupi mi ovo, kupi mi ono..

•Imam novu drugaricu, živi u pećini i zove se Snovka

•Sa 2,5 je izgovorila čuvenu rečenicu: Nemam šta da obučem!

•Ona:Mama, zašto ti uvek nagovaraš?
Ja:Kako nagovaram?
Ona:Pa svima nam nagovaraš šta da radimo

•Gledamo padobranca kojeg vuče gliser: Jel to stvarno?

•Ona:Jel idemo u subotu na bazen?
Ja:Ne znam, ne mogu to sad da ti kažem
Ona:Moraš, da bih znala da lii da budem srećna ili tužna

•Naljutim se na njih i kažem: Nećete ići ni na Adu, ni na bazen, ni igde
Ona:Ni napolje?
Ja:Napolje može. Misilila sam tamo gde se kupa
ONa:Ni u kadu?

•Utankio mi se stomak

•Ona:Šta sam ja u horoskopu? Baci pogled na nacrtan znak i konstatuje: Zavesa

•Otkinuo joj se našiven cvet s haljine, okreće mi leđa i kaže: Mama, hvataj burmu

•Baba: 23. je mami rođendan, a tada su i Duhovi, ide se u crkvu, prave se venčići…vodiće te mama
Ona: Super, baba, ali nemoj da joj kažeš da joj je rođendan

•Ispao joj zub. Pitam je da li joj je bila Zubić Vila, a ona kaže sad ću da pogledam, pa ću ti javiti. Zove me i ljutito: Nisam zadovoljna!

•Kaži mi stvarno, jel postoji Zubić Vila, neću se ljutiti i neću biti tužna, ako ne postoji

•Ona:Ja neću da rodim bebu kad porastem, ja ću da je osvojim.
Ja:Kako to misliš osvojiš?
Ona:Pa ne znam…valjda postoji neko takmičenje, ja pobedim i osvojim

•Ona:Hajde zadaj mi nešto iz radne sveske
Ja: Evo, npr ovo
Ona: A to mi teško..
I sad kreće red mog predloga, red njenih izgovora bezveze, ne volim to, grupo, neću to sad i na kraju mi kaže:Pa moraš da budeš malo stroga, pa da uradim nešto

•Tetka:Zašto pišeš čestitku običnom olovkom, to se piše hemijskom
Ona:Pa da može da obriše, napiše ponovo i pokloni nekom drugom

•Ona: Gde je tata? Ljutito
Ja: Tu je, što?
Ona:Pa da rodite još jednu bebu, neću da budem najmlađa!

•Oštro zapreti: Igraj se sa mnom ili ću ti praviti probleme!

•Ona: Šta su to svedoci?
Objašnjavam
Ona:Dobro, dobro ,jel ima to na youtube?

•Mama, tvoja torba je teška kao džak od Deda Mraza

•Mama, ja bih baš ovu kuću da kupimo. Kad je potrošimo, kupićemo drugu

•Baba: Kupila sam vam neki novi sok, možda ste ga već probali..
Ona: Nismo baba, mi smo siromašni

•Ona:Mama jel znaš koliko godina ima Sneško?
Ja:Ne?
Ona:Pa osam

•Mama, šta si ti u horoskopu, riba, rak ili svinja?

•Kažem joj da idem na feniranje, ona: mogla sam i ja to da ti uradim, kod mene se ne plaća

•Mama, jesam ja tvoje dete nedelje?

•Nalazi CD na kome piše MP3 i pita: Kakav je ovo mrz disk?

•Ja neću sad kod zubara, ja ću da idem kad porastem. Kupim sebi štikle i pravac zubar

•Pravila sam sa babom šne-nokte

•Mama, mogla bi da nam rodiš još jednog brata, ali crnče

•Boli me uvo. Možda zato što mi se piški?

•Pa plašim se! Jel u ovoj kući zabranjeno plašenje?

•Gde mi je desnoruka sandala?

•Ja:Jel znaš koja je leva, a koja desna strana?
Ona:Naravno da znam, srce mi je s leve strane!

•Neću da me upišeš u školu, ja sve znam

•U njenoj sobi kao da je bomba pala: Nisam ja, možda je neki čarobnjak

•Ona: Mama, pa ti ćeš još malo da ostariš!
Ja: Pa neću baš tako brzo.
Ona: Za koliko dana onda?

•Plakanje je zdravo za decu

•Vozimo se 73om diz Batajnice. Ulaskom u Zemun uzvikuje: Mama, stigli smo u Tursku, trebalo je ranije da siđemo!

•Kako su Adam i Eva dobii prezime?

•Davi me oko nekih bombona, ne dam joj, usput stavljam suđe u mašinu i ubacujem calgon tabletu
Ona:Jel mogu tu bombonu?
Ja:Ne možeš, tu će mašina.
Ona:Eto! Svi mogu bombonu, samo ja ne..

•Ja:Jel mogu bez tebe da idem u školu da te upišem?
Ona:Što bez mene? Da ne vide kolicna sam?

•Mama, baš si bila lepa kad si se ženila

•Mama, sanjala sam da sam primila vakcinu i ništa me nije bolelo, onda si me upisala u školu i ja sam dobila 5+ i 5+ i 5+. Mama, svi dobri snovi se ostvare

•Trči: Pila sam energetsku vodi i sad gledam da li imam energije

•Ko će meni biti pokojna baba kad porastem?

•Kad porastem ja ću biti vanzemaljac

•Zavlači ruku ispod jastuka, nalazi 10 dinara što bi trebalo da bude od Zubić Vile i obraća mi se: Samo 10 dinara?? Ovo si ti stavila, ti nikad nemaš para!

•Gurala sam zub jezikom i on je ispao. Ali ne znam da li je bilo krvi, verovatno sam je progutala I otišla je u prste, da imam kad budem vadila krv

•Nalazi dva para istih čarapa i komentariše: Kako sad ovo, pa ja nemam 4 noge?

•Jedva čekam leto, pa da na ovoj stazi bude puno krokodilčića

•Ja:Jel me voliš?
Ona:Volim te. Volim te više od učiteljice!

•Jedva čekam leto da idemo na more, kupamo se, jedemo sladoled, vadite mi trn iz prsta…

•Ja:Šta je neophodno svim biljakama da bi mogle da rastu?
Ona:Da ih ne počupaš?

•Nemamo slatkiše u kući, ne znam kako ćemo preživetiiiii!!

•Pričamo o talentima i ona zaključuje:Ti si mnogo talentovana da glumiš strogu mamu

•Eee, malo su mi velike ove cipele. Ali baš malo, minut malo.

•Bratu:Gledaj me u oči dok lažeš!

•Sestra: Jedva čekam da M napuni 13 godina
Ona: Što? Da se uda?

•Igra se sa babom i kao ne poznaju se, pa joj priča: Imam brata M, ima 11 godina
Baba:Stvarno? Ja znam jednog M on ima 13 godina
Ona:Pa to je on. Ima od 11 do 13 godina

•Gleda sa sestrom atlas: Ovo je Srbija sigurno!
sestra:Piše l-u–iks-e-m–b-o-u-r-g
ona:Pa da,lepo ti kažem Srbija!

•Pravi mi frizuru zastane i kaže:Čekaj da vidim imaš li goste? (vaške)

•Mama, meni je presrećan život, a tebi?

Srećan ti rođendan, ljubavi.

43. patetična rođendanska priča

43. patetična rođendanska priča

43. Danas mi je rođendan. Vozim, hitam da se nađem sa majkom i sestrom. Misli mi se roje, kao neko sumiranje nekoliko decenija unazad. Sad bih sve to negde zapisala, ali šta je, bre, ovo? Nikad nisam bila pogođena zelenim talasom, kao sad. Ne uspevam da zapišem sve ono što želim, zapamtiti sigurno neću. Moram da uključim snimanje govora. Tu odvratnu stvar, jer je jezivo, užasno, slušati svoj glas posle.

Sedim na parkingu kod Juge, čekam goste i pišem ovu priču. Inspiracija je kučka, uhvati te na nezgodnim mestima, a ako joj ne uskočiš u vagon, ode. Uhvati me bujica reči dok se tuširam il vozim il kuvam, pa aj ti zapiši. Dobro, dok kuvam i nije toliki problem. Ionako, retko i loše kuvam i nije neka šteta prekinuti. Evo naprimer, rođendansku tortu ću prepustiti Stamevskom, svakako bolje mesi od mene.
Majka mi pruža saksiju sa palmom: “Stavi je u neki hlad” “Jel to sibirska palma, mama?” Ošine me vaspitnim pogledom kao odgovor.
Kakav je ovo užasan junski vreo vetar, sve neki vrtlog pravi? Dići će mi haljinu, pa će se pola njih sablazniti zbog celulita, druga polovina zbog dlakavih nogu, mislim se dok ponosno koračam u štiklama kao kakva ranjena antilopa (antilopa zbog dlakavih, ne vitkih nogu).

Pre deset godina sam mogla da se nadam da će mi neko na vratima reći: „Izvini dušo, jel ima neko stariji kod kuće?“ Eeee sada toga više nema. Mada bih danas sigurno rekla, „Ima, ima ovaj mali jedva punoletni. Jes da mi je sin, al on je stariji!“

43., a trenutno se osećam i izgledam kao dobrodržeća šezdesetrogodišnjakinja. Sa želudačnom kilom, gastritisom, izrešetanom štitnom, jednim bubregom i izvesnom psihopatologijom (sigurno sam nešto zaboravila, nemoguće ovako malo dijagnoza za ovoliko puno godina?!), dođe mi da pitam babu, ‘oćeš da se menjamo? Dahćem na toplo vreme, od maja od oktobra bih preležala u nekoj letnjoj hibernaciji. Uz stepenice jedva, niz stepenice gledam da se ne skotrljam, iskrenem nogu, zapnem, gelender mi najbolji drug. Slabo vidim, ne prepoznajem ljude na ulici, pa se ne javim ili ugledam nekog, mahnem čovek ne odgovara, mašem i dalje, bolje da misli da sam luda, nego da sam pogrešila. U nesvest padam kad god je zgodno, od bola, od emocija, od niskog pritiska. Gledam onu Brigit Nilsen, rodila u 55toj, meni i za unučiće kasno. Smetaju mi mirisi i lepi i oni manje lepi, odmah želudac gore odmah „pegla“ napolje. Domestos i ostalu hemiju gledam samo preko hiruške maske, ukućani kažu, opet tajno operišeš u kupatilu. Tajno, al uz dobru dezinfekciju, sve po protokolu.

Sećam se mojih prvih rođendana. Nova haljinica uvek, roze, plava, bela. Mašnice, volani, faltice. Po mogućstvu iz Rima, mada ni one iz Trsta nisu loše. Za poklon lutke i još haljina, svih boja, pokriveno celo leto za modnu pistu po dunavskom keju ili Kalemegdanu. Na torti obavezne ruže od šećera. Jedva dočekam da se završi oficijelni deo slikanja i duvanja svećica, pa dograbim roze ružu ili belu. Nekad i crvenu, zavisi koje su bile sveže tog dana u poslastičarnici. Grickam, topi se šećer, al malo mi i žao što se gubi onaj prelepi oblik latica pupoljka. O zašto ne mogu da ih jedem, a da ostanu netaknute?

U osnovnoj školi dani pred rođendan prolaze u:
„Hoćeš li zvati drugare na rođendan ? Vidi koji je dan, ne možeš u poslednjem trenutku nositi pozivnice“
„ Ma ne znaaam“ odgovaram stidljivo, samo da izbegnem centar pažnje koji me čeka tog važnog dana. Naravno da ću slaviti, naravno da ću pozvati ceo razred, sve to mama pogura i organizuje.
Kasnije, me niko nije ni pitao. Podrazumevalo se. Samo svane svečani dan, tata razvlači sto u kuhinji, seče baget, maže majonez, red šunke, parčence kuvanog jajeta i rendani kačkavalj, kao pahulje, nežno pada po celom stolu. Ne zovem baš ceo razred, ali mi dolaze i oni koje nisam zvala. Kakva je to blagodet kad svi žele doći na tvoj rođendan, tek sad shvatam.
Srećom, tih godina, moja mlađa sestra preuzima centar pažnje na mojim proslavama. Petogodišnjakinja se zaljubljuje u najlepšeg dečka u razredu. Prati ga u stopu, grli, danas bi rekli smara. On se jadan smeška i sve trpi. Imam slike corpus delicti da to i dokažem!
Jednom sam išla kod druga Dušana na rođendan. Usput stala pored nekog automobila da vežem pertlu i tu i ostavila kesu sa poklonom. Bila sam svesna svojih praznih ruku tek kada sam čestitala slavljeniku. Od sramote se ne sećam baš svih detalja koji su usledili.

Tinejdžerske rođendane pamtim po besomučnom seckanju oraha, žele bombona i suvog grožđa za čuvenu tortu Ruska salata. A onda i želji da se roditelji što pre izgube iz vidokruga. Masne fote i ko će koga poljubiti. U obraz podrazumeva se.

Inače, tih prvih dvadestak rođendana pamtim po stidljivosti i nesnađenosti, lepom druženju, smehu i zvuku trčanja uz stepenice društva koje ti dolazi. I jedvačekanju da otvaramo poklone. Foto albumi i knjige, knjige, knjige „Sve će to narod pozlatiti“, jedna druga, treća, za isti rođendan. Danas mi je toplo oko srca kad ih otvorim, pa pročitam posvetu, prisetim se sve te dece, danas odraslih ljudi. Neki nisu više među nama, eto taj „najlepši dečko u razredu“, sestrina prva ljubav.

A onda su neki drugi rođendani postali važniji.

Evo umro sam iliti manikir nedeljom popodne

Evo umro sam iliti manikir nedeljom popodne

Oprala kosu, zavalila se u fotelju i rekoh sad ću da udarim jedan dobar manikir, pa crveni lak, malo se uljudim, dovedem u red, zaličim na žensko. Od sitne dece ništa se ne stiže. Tetka ih izvela napolje i došlo mojih pet minuta.
Pre par meseci Gradsko zelenilo postavilo neke proklete ljuljaške, baš pod našim prozorom. Jedva prohodala deca se lepe za njih kao čičak, oni malo stariji ljuljaju se satima, a uveče tinedžeri skaču sa njih, ko će dalje i više. Znači sve je onako kako i treba da bude kad su ljuljaške u pitanju.Tog popodneva, moj četvorogodišni sin u rvanju sa jednom od tih ljuljaški izvuče deblji kraj. Brada se pošteno rascvetala. Doziva nas tetka pod prozorom, drži bradu u jednoj ruci, a bebu od godinu u drugoj. Ništa manikir, ništa kosa, sedamo u auto i prvac Tiršova. Srećom nedelja, u to vreme je nedelja baš bila nedelja, nije bilo gužve u saobraćaju. Držim sina u naručju na zadnjem sedištu, a on mi mukica kaže: “Pazi da te ne isprljam”. Meni se grlo steglo, adrenalin radi punom parom. On skroz miran, ne plače više i opet progovara: ”Evo mrtav sam, umro sam.”
Jedva roditeljski preživesmo te prve ozbiljnije rane.

Ali tad nismo znali da je to sam uvertira za sve ono što nas je čekalo negde u prikrajku dečijih nezgoda.

Pet, šest godina kasnije, muž i ja odemo na ručak. Sva deca zbrinuta, daj malo da budemo sami , jedemo kao odrasli ljudi, pričamo kao odrasli ljudi. Pijemo piće, gledamo onaj jelovnik, ne znamo šta bismo pre, sve bismo. Zove deda:
“Znaš, on se malo povredio…”
“Doooobro”
“Desnu ruku…”
“Dooobro”
“Udarila ga lopta tu negde znaš i evo…”
“Doobro”
“Dolazi hitna pomoć, pao je u nesvest”
Skačemo, ne znam ni da l’ platismo to piće i jurimo opet u Tiršovu. Stižemo u isto vreme kad i Hitna pomoć, jer gle, svratili su do Meka da klopaju kolektivno sa pacijentom. Pacijent musav od milkšejka, malo potom i musav od gipsa do lakta. Sve je to dobro prošlo, bez bola i problema. Od rekvizita su bile potrebne igle za pletenje kad zasvrbi i marker za potpis drugara.

Dođe novogodišnje mirno veče, u krugu porodice, pečenja i ruske salate. Na televiziji “Umri muški”, u drugom kraju sobe jelka blješti u svim mogućim bojama, ispod nje pokloni se rugaju, jer daleko je ponoć, ma sve je po protokolu kao i svakog 31. decembra. Samo što ovaj put se sin oklizne u čarapama po laminatu, padne i kaže:
“Mislim da sam slomio ruku“
Onu istu! Tačno dva meseca od prvog loma, eto nas sad na Institutu. Kažu mu:
“Dečko, stvar je ovakva, ako ti nameštamo ruku pod anestezijom slaviš Novu godinu sa nama, ako hoćeš na živo, ideš odmah kući.”
U sledećem trenutku roditelje izbacuju iz gips sale i vrisak se prolama hodnikom.

“Deco, ručak je na stolu”, vičem, ne bi li moj glas stigao do svakog dela stana. Deca dotrčavaju, guraju se na vratima kupatila i tu strada jedan mali nožni prst. Okvir vrata je bio jači. Gips do kolena.

E onda vide i ostali mladi ukućani, nije uredu da se samo jedan ponosno šepuri gipsom, pa sledi: “Mama, igrala sam odbojku, udarila me lopta, mnogo me boli prst.”
“Nemoj molim te da te mnooogoo boli, za nedelju dana idemo na moreeeeeeee.”
Otok, lom, špatula, zavoj, sve je krenulo sa nama te godine na letovanje .

“E mama, ja sam malo igrala po kući, udarila nogom u pod i sad evo malo mi otekao najmanji prst.” Snimak, lom, povezivanje flasterom sa domalim. Nema gipsa. Malo odbolujemo, što nema gipsa.

Onda opet nečiji nožni prst, jer se zamerio nekoj stolici, i opet gips. Eto kad nekog hoće gips. Uvek istog.

Jedno vreme smo bili mirni, ali naplata je stigla. Duplo.
Stiže mi sms: “Mislim da sam polomio ruku.”
O zašto to misliš, zašto zašto.
“Kako se to desilo?”,
“Pa N. i ja smo sedeli na odmoru, onda sam ja hteo da ustanem, on mi nije dao, onda sam ja… onda je on… i onda sam ja njega udario pesnicom u koleno i eto. Čekaj zove me N.”
”Hahaha, evo izgleda da sam polomio ruku, tj. tvoje koleno mi je polomilo, hahaha. Čujemo se kasnije, da igramo wow”
Ponovo gips. Ali i potencijalna prijava za vršnjačko nasilje mom sinu, jer je povreda nastala u rvanju sa drugim detetom. U nekoj bezazlenoj dečačkoj šali.
I ja ne odobravam nikakve šale u kojima se primenjuje sila bilo kog inteziteta. Ni gurkanja, ni rvanje, ni kad ih smeh prati. Tačka. Al to je druga tema.

Sutradan, SUTRADAN malo dete ima gimnastiku. Čekam je u kolima, ona došepava, bosa. Nije baš vreme za ići bos. Šta se dešava?? “Pa malo sam udarila nogu o strunjaču, prst je otekao.” Koji prst??? Onaj mali nožni već lomljen. Devet sati uveče, zovem muža. Kaže, “Sad sam ušao u kuću mrtav umoran, jedva čekam da….”, prekidam ga:”Ne izuvaj se.”
Na Institutu, gleda specijalizant snimak i kaže: “Hmmm, nema ovde ništa, možete kući” i kuca izveštaj. U tom ulazi dežurni lekar i sa vrata: ”Jao kakav lom prsta.” Specijalizant, šta će, kuca novi izveštaj. Taj mali prst se toliko uplašio tih silnih lomova da je ostao nekako debeljuškast i zgrčen u večitom strahu.

I još samo jednu interesantnu situaciju da vam ispričam i neću više da vas davim. Pa znate li koliko je lomova u ovoj kući bilo? Dvocifren je broj.

Opet udarac neke lopte, ovaj put na fizičkom i “malo mi otekao prst”. Opet Institut. Od otoka I lošeg snimka ne mogu da utvrde da li je lom. Ipak, špatula, zavoj da se prst oporavi od traume. Vidim već suze u očima malog deteta.
” Izvinite, doktore, može li gips?”
“ A?” doktor izusti. ”Nema potrebe da atrofira cela šaka zbog prsta za koji nismo ni sigurni da je slomljen.”
OK
U gips sali:” Izvinite, a jel biste mogli…”
“Ne!”
OK
Išla je ljutito pet koraka ispred mene i do kuće nije htela da progovori.
A onda je dva dana kasnije istu tu ruku negde u zglobu šake udarila na toboganu. Gips je bio tu. I osmeh na licu. I isti doktor koji kaže:” Baš si bila rešena da nosiš gips”

Jedan važan savet: Gledajte da vam se deca lome malo parnim, malo neparnim danima, jer tako će biti red Instituta, red Tiršove i nema bojazni da nekome upadne u oči broj poseta gips sali vaše porodice.
Jer znate već socijalne službe i tako to…
Ipak, iskreno vam želim, da ne vidite vrata ovih zgrada ikada.

PS lomovi nisu ništa neobično u razvojnom periodu i ne ukazuju na ikakav ozbiljniji problem, kažu doktori

Jedva punoletni

Jedva punoletni

Moj sin ovih dana polaže maturu. Jutros kreće, ja hoću da mu spremim doručak, neki sendvič, plazmu i mleko, kajganu, ili sve to, on me zblanuto pogleda i kaže: “Ja idem u Stepin Vajat na doručak”. Flegma totalna. Ja sam pred mature i ispite imala tremu plus beskonačno, nisam mogla kap vode, a kamoli da jedem. A jedva punoletni čovek sabajle pravo u kafanu.

Malo smo ga počekali dok se nije prikazao kao tačkica na ginekološkom ultrazvuku. Devet dugih meseci je prošlo u apsolutnom fokusu na život koji raste u meni. Uglavnom nisam ustajala iz fotelje, držeći se za stomak da mi ne pobegne. Sve su mi prinosili, svemu udovoljavali. Leto u punom jeku, vrućinčina samo takva, sve otvoreno, meni mirišu krofne. Moja svekrva trk pred šporet, pa onda trk do mene sa vanglom velikih zlatnih, onih sa rupom. Stignu prve maline, kupi sveki onu plastičnu činijicu, ja ih satrem, plastiku mi otmu da ne ode i ona. Sutradan me čeka gajba malina na stolu. Šest kila. Ej šest. I tako nekako smo sin i ja došli do +30 kg. Nije imao nameru da se okrene kako treba, nije imao nameru uopšte da krene ka ovom svetu. Na silu su ga izvadili, a on je izgledao kao beba od mesec ipo dana. Debeo, sav oblepnjen onim letošnjim krofnama, bio je najteža beba u tom trenutku, rekoše.

Roditelji su se prema njemu ophodili kao da su ga dvadeset godina čekali. A on je bio vrlo fin. Na početku. Prestao da sisa preko noći, jednostavno više nije hteo. Pala mu duda iza kreveta, više je nije tražio. Grčevi ništa, zubići nicali bez problema, jeo spavao, smejao se, išao iz ruke u ruku. Progovorio kad je hteo i jedan vrlo kratak period nas je zvao mama i tata, a onda prešao na zvanična imena. I tako sa svima u familiji, po krštenom imenu. Nema baba, deda, tetka, striče nego brate šta ti piše u ličnoj karti, to je.

Kada je došao trenutak da se kupe prve cipele, pakao. Otimanje, čupanje, plakanje. Tako je bilo za svaki naredni par bar tri godine. Prvo šišanje, pakao. Tako je bilo narednih pet godina. Sirup nijedan nije hteo da pije. Gori od temperature, pokušavamo da mu damo brufen, on se otima plače, nas dvoje ga drži i gledamo da mu ne polomimo ruke, noge, zube u tim akcijama spasavanja od virusa. Ne daj bože antibiotika. Kažem doktorki on neće, jel može, pola doze? Ona me gleda i ne veruje. Jednom sam digla ruke i odvela ga da prima injekcije. Što je i meni i njemu, neverovatno, lakše palo. Tada sam za okolinu bila najgora majka na svetu. Al nije bilo popularno zvati socijalne službe, pa se izvukoh.

Vrtić nikad nije naročito voleo, ali smo i to prilagodili da bude što manje stresno. Privatni vrtići, male grupe, lagano privikavanje. Bilo je tu i lepih dana, mada nikad ne bi priznao. E onda je došlo obavezno predškolsko u državnom vrtiću. Neće i tačka. Pričamo, molimo, pretimo, neće. Otac ga nosi preko ramena dok se on otima, još uvek u pidžami, ja trčim za njima, pokušavam da ga presvučem, obrišem sline, smirim histeriju. Mislila da to ima samo u filmu. Kad ono baš u mom filmu. Mučno za sve.

Prvi dan škole, ja jedina majka u školskoj klupi. Sledećih dana sam tu školsku, zamenila onom dvorišnom. A on je na sred časa izlazio da proveri da li sam tu. Posle par meseci sam rekla učiteljici da ne uspevam baš svaki put da ga dovedem u školu, na šta je ona slegla ramenima, ali me je pedagog pošteno izribala i rekla da to neće moći tako. I šta ću, vodila sam ga svaki dan. Kaže mi učiteljica jednom prilikom, inače pred penzijom, znate imao je najbolji rezultat na testiranju na upisu, ali je među dvoje troje dece u mojoj karijeri koje nisam uspela da motivišem da pruže svoj maksimum. Nego koliko mora, pa i manje od toga, al da se potrudi jok. Rukopis katastrofa. U petom već problem, šalju nas u Kralja Milutina da vidimo da li može da se popravi ili da pređe isključivo na usmeno odgovaranje. Opet test kod psihologa, opet natprosečni rezultati. Al kome to služi, njemu najmanje. I ipak, uz divnu razrednu niko se nije bunio za rukopis. A za njega nije postojala linija na kojoj piše, nije bilo bitno što u istoj reči ima i ćirilicu i latinicu i pisana i štampana slova. Ne rečenici, jednoj jedinoj reči!

Jedva je čekao da završi osnovnu školu. Nije voleo da ide, niti jednog trenutka. Najčešća rečenica mu je bila: “A jel moram sutra u školu?”. I znala sam da ga moramo upisati negde de će mu biti izazov, gde su deca slična njemu i gde je njegovo vrlo malo i usko polje interesovanja, jer sve drugo bi bilo mučenje za sve nas. A on bi se smorio, možda čak i odustao od školovanja, ko zna. Te da ne rizikujemo, upisao je informacione tehnologije jer računar je jedino što mu je zaokupljalo pažnju oduvek. Za ove četiri godine, apsolutno sve knjige su ostale netaknute. Što čuje i nauči na času, to je. Ali to programiranje i slični stručni predmeti idu, jednostavno idu. Toliko da na kontrolnom njegov računar gase da druga deca ne prepisuju i razredni Zoki, kako ga učenici zovu, kaže da nema njega ne bi imao s kim da radi. Ali ni on nije uspeo da ga motiviše za nešto više, dalje. Na takmičenja će da ide ako ga neko drugi prijavi, ili će zaboraviti da ode. U ovoj turi školovanja, samo jednom je išao na ekskurziju, jer ga je Zoki naterao. A onda su on i još jedan klinac, sa profesorima igrali ps igrice po celu noć i dobar deo dana. Od Italije su videli Samsung tv u trokrevetnoj sobi niskobudžetnog hotela.

Trenirao je košarku i bio vrlo talentovan, ali ne fudbal je bolji. Svaki trening sam morala da gledam, a ako spustim glavu on sa terena maše: ”Gledaj me, gledaaaj”. A uglavnom stoji negde pozadi podbočen jednom rukom, a na drugoj gricka nokte. Priđem treneru posle treninga, kao svaka majka ponosna na pretalentovanog rakovičkog Mesija i dignem obrvu: “Šta mislite?” Čovek me samo ošine pogledom i ode.

Sve što jede i pije mora prvo da mu se objasni šta je i da pomiriše. U prošlom životu je garant imao probače hrane. Komentari na jelo su uglavnom nisko ocenjeni, sa retkim izuzecima. U kući ga zovemo Gordon Remzi i strepimo od njegovog kulinarskog suda.

Hteo bi da pauzira godinu, kaže. Može, sine, pauziraj godinu do tridesete, pa ćemo te u 40tim u neku trafiku preko veze.
Jer on je jednostavno beskrajno lenj, beskrajno razmažen, beskrajno duhovit, beskrajno informisan o svemu i svačemu i beskrajno mršav.

Iz svega ovog vam je jasno da sam ja jedan vaspitni promašaj zarobljen u telu majke.

PS Sine, nadam se da te nisam mnogo izblamirala. Ima detalja koje nisam iznela, ali pamtim ih. Ne brini, biće upotrebljeni jednog dana.

Skoči i plivaj

Skoči i plivaj

U ovoj familji se moralo znati plivati od malih peraja. Učionica nije bila kakav bazen, sa sve instruktorom i onim stiroporom u rukama. Ne, nego te odvedu na more, odvezu čamcem negde dalje od obale. U tvojim malim očima, to je negde na sred okeana i kažu “skači”. Držiš se za kanap čamca kao da ti je srastao za dlanove, dok ti ne viknu,” puštaj, bre to”. I onda dril od jednog do drugog kraja čamca. Ne okeana. Gubim snagu negde na pola, već mi je voda do usta, do čela, do…površina se vidi negde u daljini. Snažna ruka me vuče na površinu: “Ajde možeš ti to”. Vremenom, počneš da se daviš negde pred kraj.. nekog… kraja. A onda odlučiš da ti je muka od koprcanja i borbe za život i rešiš da proplivaš. Tako nekako. Nema ti druge, druže.

„Baba, pakuj dete, idemo na Savu“, naređuje Kapetan, jednog letnjeg prepodneva. Oblačim kupaći, baba mi stavlja šeširić, dodaje torbu sa peškirom i sendvičima, flašica vode i dve breskve pride. „Maslinovo ulje, da se mažeš, nemoj da izgoriš“, brine se baba, “to moraš sama, ništa ovaj matori ne zna”. Čamac je privezan negde dole u marini. Običan drveni čamac i tomos 4. Malo se vozimo, voda mirna, topla. Deda baca pogled, da li se negde nešto praćaka i pravi plan za sledeću zoru, gde i kako će njegova mreža imati najbolji ulov. „Uzmi te sendviče, nahrani ribe, slobodno“, namignu Kapetan. Otvaram foliju, kidam onaj hleb, gnjeckam i bacam. Malo ovde malo onde, malo onim ribicama tamo. Sve se brinem da li ima dovoljno za sve, da li je svaka čapnula bar mrvicu. I smeškam se, zadovoljno. Volim kad tako prevarimo babu. „Ajde, kupaj se malo, al tu pored čamca, ne odvajaj se!”, slušam Kapetanove komande. U sledećem trenutku držim se za čamac i prskam nogama dok dobrano ne isprakam dedu, a čamac nema više suvog mesta. „Kad još malo ojačaš, plivaćeš i na sred Dunava.“
„A jel mogu kad pođem u školu?“, pitam.

Prolazimo barže. Neke su nove, sveže ofarbane, neke prljave, oguljene, i krpljene, ponegde zarđale istrošene od mnogo pređenih kilometara i mnogo prevezenog tovara. Neke su prazne ili one sa raznim teretom koje stoje usidrene, čekajući nastavak putovanja. Bombardujem dedu sa milion pitanja, ”A odakle je ovaj brod, a gde ovaj ide sad, a šta ovaj nosi. Kome nosi, kažeš? “ I onda trideset godina kasnije popizdim kad me dete pita “A gde leti ovaj avion iznad nas i ko je u njemu.”

Pristajemo uz jedan brod, stambena lađa se zove. Tu žive radnici, tu je Kapetan živeo sa svojm porodicom, babom što pravi sendviče, mojom majkom iliti rukom koja te još neproplivalog vadi iz dubine mora i ujakom dorćolskim šmekerom, vodičem sestričine kroz beogradske kafane i ludih beskonačnih vožnji tramvajem, gde samo on sme da se nasloni na vrata, a ja “nepravedno” moram da se držim, gore kod automata za kucanje karti. Posle su se preselili sa „zgrade“ na vodi, u zgradu u Banatskoj ulici. Pa sad vi vidite ko je prvi živeo u Beogradu na vodi!
Radnici prihvataju uže čamca i vezuju za kuku. Kapetan me predaje kao štafetu mornaru u ruke.
„Može rakijica, Kapetane?“
„Uvek. Detetu sok od breskve“, naređuje.
Pruža mi čašicu sa rakijom da umočim prst i liznem. Obavezan višegodišnji ritual među nama. Stiže i riblja čorba, za njih odrasle,a ja grickam girice. Nikako da zapamtim da li im se glave jedu ili ne ili samo rep ili ni on. Pa neku pojedem, neku preskočim, da ispoštujem obe strane zagovornika.
Kapetan je u penziji od kad znam za njega. I dalje uživa veliko poštovanje. Priča im o svojim dogodovšitama po plovnim putevima Evrope, zgodnim Čehinjama i teškom radu u rečnom brodarstvu. Slušaju, upijaju, smeju se, dosipaju rakijicu, njemu, sebi. „Ma recite nam da li ste ulovili nešto ovih dana“, prekidaju ga. Deda je kapetansku uniformu uspešno zamenio alaskom .
„Ima, uvek ima dovoljno za sladoled na Kalemegdanu i sok u “Dunavskom cvetu“, skroman je. A beogradski restorani su se otimali za njegov svež ulov. I neki predsednici, prvih dana svoje vladavine.

Za vreme letnjeg raspusta, svako popodne je bilo rezervisano, opet, za vožnju čamcem. Roditelji, sestra i ja, prvo se odvezemo do Lida. Mi smo #timLido moram da naglasim, na Adi sam prvi put bila već punoletna. Na peščanoj beogradskoj plaži srećemo društvo iz škole i komšiluka. Utrčavamo u vodu noseći lopti za odbojku, ali nas struja pobeđuje. “Daj tu loptu ‘vamo nemoj da je jurim do Pančevačkog mosta”, viče neko od roditelja. Ok, plivaćemo uzvodno, da vidimo ko može više da se preznoji u vodi i ostale budalaštine koje osnovcima mogu pasti na pamet. Potapamo, prskamo, jurimo, samo da se iz vode ne izlazi. Kosa, usta, nos su nam prepuni peska i čudno preslatke vode. Mislim da je Dunav slađi od Save.

Do Ade međice, posle, negde pred zalazak Sunca. Tu negde nasred, tata gasii motor i sestra i ja skačemo. Ko će dalje, više, ko će bolje da isprska roditelje. Pokušavamo da se osvežimo u vodi koja je toplija od one iz bojlera. Čamci zuje pored nas, čak i oni malo brži gliseri, pa i poneki skijaš na vodi zadivi nas svojom veštinom. Sestra se penje ponovo na čamac, hoće još jednom da skoči, pre nego što krenemo kući. Ritualni poslednji skok. Mene sve to opasno nervira. Ona birka mesto u tih pola kvadrata odakle će, kako će, namešta se, popravlja kupaći još jednom, hvata za nos i ja je nestrpljiva, gurnem. Prolaze sekunde, nama duge, nema je da izroni. Čudna je rečna voda, nepouzdana. Već se poznaje panika na tatinom licu , sprema se da skoči i spasava, ali sestra izranja na suprotnom kraju čamca, nama iza leđa.
„Treba na put da te izvedem!“, cedi kroz roditeljske zube,
„Na autoput?“ dodajemo nas dve u glas, a onda ona sasvim bezbrižnim dečijim glasom kaže: „Čekala sam da dotaknem dno.“