Kad naslediš “široku ruku”

Prvi put sam išla samostalno u bioskop sa, recimo, 11 godina. U Zvezdu. Tata mi je dao za kartu i kokice. Kada je davao džeparac, uvek je bila pozamašna svota. Recimo da sam mogla još dvaput ići u bioskop i još tri kese kokica kupiti. E, ja sam kupila smenke bundeve. Koliko? Za sve pare. Ne znam koliko je to fišeka bilo, ali nisam mogla sve poneti u rukama, pa sam dosta toga izručila u džepove. Ne sećam se koji je film bio. Ni sa kim sam ga gledala. Sećam se otečenog jezika i crvenih usana, naduvenih od soli. Sećam se i da me je tata pitao da li znam kako ulični prodavci sole semenke? Popišaju se.

Moja sestra je sa pet, šest godina tražila pare za žvake. Tata, koji očigledno nije baš najbolje baratao primerenim džeparcima po uzrastima, dao joj je najveću novčanicu koja je tih osamdesetih bila u opticaju. Sestra je otišla sa drugaricama u prodavnicu i tražila žvake. Koliko? “Pa kutiju!”, uzviknula je razdragano neka od tih devojčica. Niko, nikada, ni pre, ni posle, u toj prodavnici nije kupio celu kutiju komadnih žvaka. E, sad koliko je kutija imala tih pojedinačno upakovanih žvaka? Mnogo.
Sestra je došla kući sa dve žvake u ruci. Za mene i nju. Neko drugi je zadržao kutiju i ostatak. Veeelikii ostatak. Onda je mama išla na tuđa vrata da se bori za pravdu i žvake.
Tata je najgore prošao.

E, imala je i moja ćerka pet, šest godina. Neću da kažem koja. Letnje vreme, čuje se dečija graja ispred naše zgrade. Povremeno bacim pogled sa prozora, da vidim kako teče igra. Njih dvoje, troje je tu. Ćerka iznela čuvene “sudiće”, prave čajanku. Malo počupane trave, par kapi vode, kako to već ide. Malo kasnije ima ih još više. Meni puno srce. Šta ima lepše od razdragane dece.
Čujem ih kako traže smoki, čokoladu, grisine. Reko’ vidi čajanka se pretvorila u gozbu. Kako su samo maštoviti. Titra mi osmeh na licu od neke dragoće, prilazim prozoru da napunim dušu lepotom tog prizora, kad tamo stvarno se jede! Prave stvari. Ambalaže od čipsa, smokija, sokova, papirići od bombona, kinder jaja na sve strane. Dece, zanane i neznane, neobično mnogo, raznih uzrasta. “Daj meni, daj i meni…”
Ja na vrata, da siđem dole da vidim izbliza ta neobična dešavanja, kad naleteh sedmogodišnju komšinicu kako mi maše nekom igračkom pred nosom. Čekaj dete, ne mogu sad da budem uzvišeni pedagoški primerak iz zgrade broj 5 i divim se tvojim plastičnim toksičnim sranjima, žurim..
I ipak izustih: “Jao, što…”
“Kupila mi tvoja ćerka!”, uzviknu pobedonosno.
Šok, mantanje u glavi, da l će me iko naći onesvešćenu na sred stepenica il’ su svi na ovom svetu zauzeti uživanjem u slatkišima i igračkama kojima ih je počastilo moje dete.
Od rate kredita za stan.

2 thoughts on “Kad naslediš “široku ruku”

Leave a Reply

Your email address will not be published.