Jedva punoletni

Moj sin ovih dana polaže maturu. Jutros kreće, ja hoću da mu spremim doručak, neki sendvič, plazmu i mleko, kajganu, ili sve to, on me zblanuto pogleda i kaže: “Ja idem u Stepin Vajat na doručak”. Flegma totalna. Ja sam pred mature i ispite imala tremu plus beskonačno, nisam mogla kap vode, a kamoli da jedem. A jedva punoletni čovek sabajle pravo u kafanu.

Malo smo ga počekali dok se nije prikazao kao tačkica na ginekološkom ultrazvuku. Devet dugih meseci je prošlo u apsolutnom fokusu na život koji raste u meni. Uglavnom nisam ustajala iz fotelje, držeći se za stomak da mi ne pobegne. Sve su mi prinosili, svemu udovoljavali. Leto u punom jeku, vrućinčina samo takva, sve otvoreno, meni mirišu krofne. Moja svekrva trk pred šporet, pa onda trk do mene sa vanglom velikih zlatnih, onih sa rupom. Stignu prve maline, kupi sveki onu plastičnu činijicu, ja ih satrem, plastiku mi otmu da ne ode i ona. Sutradan me čeka gajba malina na stolu. Šest kila. Ej šest. I tako nekako smo sin i ja došli do +30 kg. Nije imao nameru da se okrene kako treba, nije imao nameru uopšte da krene ka ovom svetu. Na silu su ga izvadili, a on je izgledao kao beba od mesec ipo dana. Debeo, sav oblepnjen onim letošnjim krofnama, bio je najteža beba u tom trenutku, rekoše.

Roditelji su se prema njemu ophodili kao da su ga dvadeset godina čekali. A on je bio vrlo fin. Na početku. Prestao da sisa preko noći, jednostavno više nije hteo. Pala mu duda iza kreveta, više je nije tražio. Grčevi ništa, zubići nicali bez problema, jeo spavao, smejao se, išao iz ruke u ruku. Progovorio kad je hteo i jedan vrlo kratak period nas je zvao mama i tata, a onda prešao na zvanična imena. I tako sa svima u familiji, po krštenom imenu. Nema baba, deda, tetka, striče nego brate šta ti piše u ličnoj karti, to je.

Kada je došao trenutak da se kupe prve cipele, pakao. Otimanje, čupanje, plakanje. Tako je bilo za svaki naredni par bar tri godine. Prvo šišanje, pakao. Tako je bilo narednih pet godina. Sirup nijedan nije hteo da pije. Gori od temperature, pokušavamo da mu damo brufen, on se otima plače, nas dvoje ga drži i gledamo da mu ne polomimo ruke, noge, zube u tim akcijama spasavanja od virusa. Ne daj bože antibiotika. Kažem doktorki on neće, jel može, pola doze? Ona me gleda i ne veruje. Jednom sam digla ruke i odvela ga da prima injekcije. Što je i meni i njemu, neverovatno, lakše palo. Tada sam za okolinu bila najgora majka na svetu. Al nije bilo popularno zvati socijalne službe, pa se izvukoh.

Vrtić nikad nije naročito voleo, ali smo i to prilagodili da bude što manje stresno. Privatni vrtići, male grupe, lagano privikavanje. Bilo je tu i lepih dana, mada nikad ne bi priznao. E onda je došlo obavezno predškolsko u državnom vrtiću. Neće i tačka. Pričamo, molimo, pretimo, neće. Otac ga nosi preko ramena dok se on otima, još uvek u pidžami, ja trčim za njima, pokušavam da ga presvučem, obrišem sline, smirim histeriju. Mislila da to ima samo u filmu. Kad ono baš u mom filmu. Mučno za sve.

Prvi dan škole, ja jedina majka u školskoj klupi. Sledećih dana sam tu školsku, zamenila onom dvorišnom. A on je na sred časa izlazio da proveri da li sam tu. Posle par meseci sam rekla učiteljici da ne uspevam baš svaki put da ga dovedem u školu, na šta je ona slegla ramenima, ali me je pedagog pošteno izribala i rekla da to neće moći tako. I šta ću, vodila sam ga svaki dan. Kaže mi učiteljica jednom prilikom, inače pred penzijom, znate imao je najbolji rezultat na testiranju na upisu, ali je među dvoje troje dece u mojoj karijeri koje nisam uspela da motivišem da pruže svoj maksimum. Nego koliko mora, pa i manje od toga, al da se potrudi jok. Rukopis katastrofa. U petom već problem, šalju nas u Kralja Milutina da vidimo da li može da se popravi ili da pređe isključivo na usmeno odgovaranje. Opet test kod psihologa, opet natprosečni rezultati. Al kome to služi, njemu najmanje. I ipak, uz divnu razrednu niko se nije bunio za rukopis. A za njega nije postojala linija na kojoj piše, nije bilo bitno što u istoj reči ima i ćirilicu i latinicu i pisana i štampana slova. Ne rečenici, jednoj jedinoj reči!

Jedva je čekao da završi osnovnu školu. Nije voleo da ide, niti jednog trenutka. Najčešća rečenica mu je bila: “A jel moram sutra u školu?”. I znala sam da ga moramo upisati negde de će mu biti izazov, gde su deca slična njemu i gde je njegovo vrlo malo i usko polje interesovanja, jer sve drugo bi bilo mučenje za sve nas. A on bi se smorio, možda čak i odustao od školovanja, ko zna. Te da ne rizikujemo, upisao je informacione tehnologije jer računar je jedino što mu je zaokupljalo pažnju oduvek. Za ove četiri godine, apsolutno sve knjige su ostale netaknute. Što čuje i nauči na času, to je. Ali to programiranje i slični stručni predmeti idu, jednostavno idu. Toliko da na kontrolnom njegov računar gase da druga deca ne prepisuju i razredni Zoki, kako ga učenici zovu, kaže da nema njega ne bi imao s kim da radi. Ali ni on nije uspeo da ga motiviše za nešto više, dalje. Na takmičenja će da ide ako ga neko drugi prijavi, ili će zaboraviti da ode. U ovoj turi školovanja, samo jednom je išao na ekskurziju, jer ga je Zoki naterao. A onda su on i još jedan klinac, sa profesorima igrali ps igrice po celu noć i dobar deo dana. Od Italije su videli Samsung tv u trokrevetnoj sobi niskobudžetnog hotela.

Trenirao je košarku i bio vrlo talentovan, ali ne fudbal je bolji. Svaki trening sam morala da gledam, a ako spustim glavu on sa terena maše: ”Gledaj me, gledaaaj”. A uglavnom stoji negde pozadi podbočen jednom rukom, a na drugoj gricka nokte. Priđem treneru posle treninga, kao svaka majka ponosna na pretalentovanog rakovičkog Mesija i dignem obrvu: “Šta mislite?” Čovek me samo ošine pogledom i ode.

Sve što jede i pije mora prvo da mu se objasni šta je i da pomiriše. U prošlom životu je garant imao probače hrane. Komentari na jelo su uglavnom nisko ocenjeni, sa retkim izuzecima. U kući ga zovemo Gordon Remzi i strepimo od njegovog kulinarskog suda.

Hteo bi da pauzira godinu, kaže. Može, sine, pauziraj godinu do tridesete, pa ćemo te u 40tim u neku trafiku preko veze.
Jer on je jednostavno beskrajno lenj, beskrajno razmažen, beskrajno duhovit, beskrajno informisan o svemu i svačemu i beskrajno mršav.

Iz svega ovog vam je jasno da sam ja jedan vaspitni promašaj zarobljen u telu majke.

PS Sine, nadam se da te nisam mnogo izblamirala. Ima detalja koje nisam iznela, ali pamtim ih. Ne brini, biće upotrebljeni jednog dana.

6 thoughts on “Jedva punoletni

  1. Pamtim i ja 😅 npr. prva setnja Adom sa tetkom i piškenje uz drvo 🤦🏼‍♀️ Ne znam kome je teže palo, njemu ili meni 🤣🤣🤣 hahaha
    Super text btw. 👍🏻

  2. ..i beskrajno voljen! Blago njemu kakvu divnu porodicu ima! I blago Vama kakvog divnog despota imate 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published.