Evo umro sam iliti manikir nedeljom popodne

Oprala kosu, zavalila se u fotelju i rekoh sad ću da udarim jedan dobar manikir, pa crveni lak, malo se uljudim, dovedem u red, zaličim na žensko. Od sitne dece ništa se ne stiže. Tetka ih izvela napolje i došlo mojih pet minuta.
Pre par meseci Gradsko zelenilo postavilo neke proklete ljuljaške, baš pod našim prozorom. Jedva prohodala deca se lepe za njih kao čičak, oni malo stariji ljuljaju se satima, a uveče tinedžeri skaču sa njih, ko će dalje i više. Znači sve je onako kako i treba da bude kad su ljuljaške u pitanju.Tog popodneva, moj četvorogodišni sin u rvanju sa jednom od tih ljuljaški izvuče deblji kraj. Brada se pošteno rascvetala. Doziva nas tetka pod prozorom, drži bradu u jednoj ruci, a bebu od godinu u drugoj. Ništa manikir, ništa kosa, sedamo u auto i prvac Tiršova. Srećom nedelja, u to vreme je nedelja baš bila nedelja, nije bilo gužve u saobraćaju. Držim sina u naručju na zadnjem sedištu, a on mi mukica kaže: “Pazi da te ne isprljam”. Meni se grlo steglo, adrenalin radi punom parom. On skroz miran, ne plače više i opet progovara: ”Evo mrtav sam, umro sam.”
Jedva roditeljski preživesmo te prve ozbiljnije rane.

Ali tad nismo znali da je to sam uvertira za sve ono što nas je čekalo negde u prikrajku dečijih nezgoda.

Pet, šest godina kasnije, muž i ja odemo na ručak. Sva deca zbrinuta, daj malo da budemo sami , jedemo kao odrasli ljudi, pričamo kao odrasli ljudi. Pijemo piće, gledamo onaj jelovnik, ne znamo šta bismo pre, sve bismo. Zove deda:
“Znaš, on se malo povredio…”
“Doooobro”
“Desnu ruku…”
“Dooobro”
“Udarila ga lopta tu negde znaš i evo…”
“Doobro”
“Dolazi hitna pomoć, pao je u nesvest”
Skačemo, ne znam ni da l’ platismo to piće i jurimo opet u Tiršovu. Stižemo u isto vreme kad i Hitna pomoć, jer gle, svratili su do Meka da klopaju kolektivno sa pacijentom. Pacijent musav od milkšejka, malo potom i musav od gipsa do lakta. Sve je to dobro prošlo, bez bola i problema. Od rekvizita su bile potrebne igle za pletenje kad zasvrbi i marker za potpis drugara.

Dođe novogodišnje mirno veče, u krugu porodice, pečenja i ruske salate. Na televiziji “Umri muški”, u drugom kraju sobe jelka blješti u svim mogućim bojama, ispod nje pokloni se rugaju, jer daleko je ponoć, ma sve je po protokolu kao i svakog 31. decembra. Samo što ovaj put se sin oklizne u čarapama po laminatu, padne i kaže:
“Mislim da sam slomio ruku“
Onu istu! Tačno dva meseca od prvog loma, eto nas sad na Institutu. Kažu mu:
“Dečko, stvar je ovakva, ako ti nameštamo ruku pod anestezijom slaviš Novu godinu sa nama, ako hoćeš na živo, ideš odmah kući.”
U sledećem trenutku roditelje izbacuju iz gips sale i vrisak se prolama hodnikom.

“Deco, ručak je na stolu”, vičem, ne bi li moj glas stigao do svakog dela stana. Deca dotrčavaju, guraju se na vratima kupatila i tu strada jedan mali nožni prst. Okvir vrata je bio jači. Gips do kolena.

E onda vide i ostali mladi ukućani, nije uredu da se samo jedan ponosno šepuri gipsom, pa sledi: “Mama, igrala sam odbojku, udarila me lopta, mnogo me boli prst.”
“Nemoj molim te da te mnooogoo boli, za nedelju dana idemo na moreeeeeeee.”
Otok, lom, špatula, zavoj, sve je krenulo sa nama te godine na letovanje .

“E mama, ja sam malo igrala po kući, udarila nogom u pod i sad evo malo mi otekao najmanji prst.” Snimak, lom, povezivanje flasterom sa domalim. Nema gipsa. Malo odbolujemo, što nema gipsa.

Onda opet nečiji nožni prst, jer se zamerio nekoj stolici, i opet gips. Eto kad nekog hoće gips. Uvek istog.

Jedno vreme smo bili mirni, ali naplata je stigla. Duplo.
Stiže mi sms: “Mislim da sam polomio ruku.”
O zašto to misliš, zašto zašto.
“Kako se to desilo?”,
“Pa N. i ja smo sedeli na odmoru, onda sam ja hteo da ustanem, on mi nije dao, onda sam ja… onda je on… i onda sam ja njega udario pesnicom u koleno i eto. Čekaj zove me N.”
”Hahaha, evo izgleda da sam polomio ruku, tj. tvoje koleno mi je polomilo, hahaha. Čujemo se kasnije, da igramo wow”
Ponovo gips. Ali i potencijalna prijava za vršnjačko nasilje mom sinu, jer je povreda nastala u rvanju sa drugim detetom. U nekoj bezazlenoj dečačkoj šali.
I ja ne odobravam nikakve šale u kojima se primenjuje sila bilo kog inteziteta. Ni gurkanja, ni rvanje, ni kad ih smeh prati. Tačka. Al to je druga tema.

Sutradan, SUTRADAN malo dete ima gimnastiku. Čekam je u kolima, ona došepava, bosa. Nije baš vreme za ići bos. Šta se dešava?? “Pa malo sam udarila nogu o strunjaču, prst je otekao.” Koji prst??? Onaj mali nožni već lomljen. Devet sati uveče, zovem muža. Kaže, “Sad sam ušao u kuću mrtav umoran, jedva čekam da….”, prekidam ga:”Ne izuvaj se.”
Na Institutu, gleda specijalizant snimak i kaže: “Hmmm, nema ovde ništa, možete kući” i kuca izveštaj. U tom ulazi dežurni lekar i sa vrata: ”Jao kakav lom prsta.” Specijalizant, šta će, kuca novi izveštaj. Taj mali prst se toliko uplašio tih silnih lomova da je ostao nekako debeljuškast i zgrčen u večitom strahu.

I još samo jednu interesantnu situaciju da vam ispričam i neću više da vas davim. Pa znate li koliko je lomova u ovoj kući bilo? Dvocifren je broj.

Opet udarac neke lopte, ovaj put na fizičkom i “malo mi otekao prst”. Opet Institut. Od otoka I lošeg snimka ne mogu da utvrde da li je lom. Ipak, špatula, zavoj da se prst oporavi od traume. Vidim već suze u očima malog deteta.
” Izvinite, doktore, može li gips?”
“ A?” doktor izusti. ”Nema potrebe da atrofira cela šaka zbog prsta za koji nismo ni sigurni da je slomljen.”
OK
U gips sali:” Izvinite, a jel biste mogli…”
“Ne!”
OK
Išla je ljutito pet koraka ispred mene i do kuće nije htela da progovori.
A onda je dva dana kasnije istu tu ruku negde u zglobu šake udarila na toboganu. Gips je bio tu. I osmeh na licu. I isti doktor koji kaže:” Baš si bila rešena da nosiš gips”

Jedan važan savet: Gledajte da vam se deca lome malo parnim, malo neparnim danima, jer tako će biti red Instituta, red Tiršove i nema bojazni da nekome upadne u oči broj poseta gips sali vaše porodice.
Jer znate već socijalne službe i tako to…
Ipak, iskreno vam želim, da ne vidite vrata ovih zgrada ikada.

PS lomovi nisu ništa neobično u razvojnom periodu i ne ukazuju na ikakav ozbiljniji problem, kažu doktori

3 thoughts on “Evo umro sam iliti manikir nedeljom popodne

  1. Sjajno ispricano, da ne znam koja vam je muka bila, smejala bih se. I dobro je sto o svemu sad mozes s humorom, tako i treba

Leave a Reply

Your email address will not be published.