Da se prekrstiš

Krstila sam se u crkvi na groblju. NA GROBLJU. Mesec, dva pre venčanja. Krštenica mi je trebalo za venčanje u crkvi. Venčanje u crkvi mi trebalo zbog hora koji peva ta crkvena venčanja. Prelepo zvuči taj nevidljivi hor sa galerije crkve i čini taj trenutak tako uzvišenim, božanskim. Prosto ti jeza ide onako lagano niz kičmu od lepote, od snage, od energije koju ti pesmom prenesu i krila koja ti daju. Lakše ti padne kapanje vrelog voska po rukama, stajanje i stajanje i stajanje da se isčita molitva, dahtanje kume za vratom, jer je nažuljala desna cipela, odričeš li se Sotone, kako Oče da se odreknem, pa to će mi žena biti i svega ostalog što taj uzvišeni čin vezivanja nosi.

Kasnije, ni decu nismo krstili, jer što ja da im određujem veru, sami će odlučiti ima li možda neki hor koji peva lepše. Odrastoše deca, interesovanja se nižu, množe i rasipaju. I onda jednog dana čujem: Mama, ja bih na hor. Ok. Hor u školi? Ne. Kolibri? Ne. Viva Vox? Ne. Crkveni hor, mama, O? Ok. Ok.
Liturgije u nedeljno jutro, Božić, Slava Hora, nastupi se nižu. I očekivanja od roditelja da prisustvuju tim dešavanjima. Ovih roditelja, krštenih na-vrat-na-nos na groblju. Je l sam rekla da taj hor peva božanstveno? Jesam. Je l sam se krstila (na groblju, ne bilo kojem, Novom) da bi slušala taj hor? Jesam.

I tako hladno božićno jutro, ja ustajem u 6h i toplog kreveta, još svanulo nije, a da li će neizvesno je i spremam se za liturgiju. Da se prekrstiš.
Došli smo ranije, jer dovodimo članicu hora. Muž je ušao u Sabornu crkvu tačno posle 20 godina. Toliko je prošlo od venčanja. Ja sela, zauzela mesto, gledam okolo ima li starijih, moram li kome ustati, kao da se na liturgiji opušteno sedi, još ti i kafu donesu. Muž pravi selfi. O, turisto, izvin`te, nismo Vas prepoznali. Ne dolazi se svaki dan u centar grada, pa još u znamenita verska zdanja.
Kad me bol od stajanja ošinula negde u krstima i kad ne da se ne nazire kraj, nego ne znam ni da li je i počelo, razmišljam da li postoje vere gde se uvek sedi, udobno u toplom i negde oko podne, ne bih ranije. Sad je već hladno koliko i napolju. Kreću da se roje nevalajle misli u dokonoj glavi, da li napraviti ovih par koraka koliko me deli do Znaka Pitanja i da li je uopšte otvoren ovog svetog jutra i da li služe vruću rakiju za napaćene nevernike? I ostala bezbožnička pitanja i nemoralne dileme.

Slava Hora je tradicionalno u Narodnom pozorištu. Sledovala nam je jedna karta za tu svečanost, ali naravno oboje idemo, nema tu pogovora. Moramo ići, bićemo pitani o svakom detalju pred velikim dečijim sudom. Hladan, maglovit dan, naporan poslovno, samo razmišljam o krevetu i ćebetu, do kojih neću stići. Da li da pojedem pet živih krompira ili je jedan ipak dovoljan i koliko ranije treba uzeti tu “terapiju” da me ošine temperatura na vreme i imam sve opravdane razloge da ne idem na slavu? Svaka ćelija mi odbija odlazak tamo. Noć, malgla da se gotovo ništa ne vidi, u koloni sve vreme, gužva, svi nekud idu baš ove večeri i parking po vremenskim ograničenjima nedovoljnim da se ostane do kraja svečanosti. I naravno kasnimo.

“Pa da li ste normalni??” – dočekuje nas zaova (sestra na muža, ko ne zna, zapišite) koja srećom radi tu i baš taj dan. Pronalaženje slobodnih mesta je čitava avantra, jer su došli i oni koji nisu hteli (mi). Sudaramo se sa nekim glumcem koji nam se srdačno osmehuje. Ne mogu da se setim ko je, ne može ni zaova. Gde god smo seli, neko je imao karte, baš za taj sprat, baš za tu ložu, baš za ta mesta. Ulazimo u tonsku sobu, gura me da sednem na neku stolicu u ćošku i pravim se nevidljiva, što i činim. Muž ulazi u salu da snimi dete dok peva, toliko diskretno da mu je kasnije stigla poruka: Tata, nemoj da me zasmejavaš.

Ređaju se pesme, reči dobrodošlice, pesme.. Patrijarh u prvom redu i televizijske kamere svuda, direktan prenos. Ozbiljna stvar je ova svečanost. Ja sedim i sve pomno pratim kroz muljavo staklo iza zadnjeg reda. Kroz tonsku sobu defiluju zaposleni sa rekvizitama i pitanjima. Osećam čvrst stisak ruku na ramenima, ne vidim ko je ali pretpostavljam da me neko zamenio s nekim, šta drugo… U sledećem trenutku iz mraka izranja ruka puna brojanica: “Izaberite..”, kaže.
Biram, šta ću i zahvaljujem se Ocu koji nas je venčao pre dve decenije. Srce mi je poskočilo. Izvlači stolicu i seda pored. Traži čašu sa malo vode. Osušilo mu se grlo, posle onolikog govora, naivno mislim, dok on pali cigaretu i trese pepeo u vodu.
Nadrealne scene skroz.

Pojavljuje se “glumac” na sceni, Arno Gujon. To je tako kad povežeš neka lica, sa nekim mestima, al ne baš dobro. Ne znaš ga, bre iz pozorišta, nego sa tvitera.
Petra Božovića su izgubili. Onolikog čoveka zaturili negde, sledeći je na redu da se obrati publici, mikrofon nema. Panika u režiji, a meni adrenalin. Adrenalin fikusa, ali napokon nešto se negde dešava za razliku od scene. Otac vadi telefon i zove glumca.
Muža je jako zabolela glava od onoliko pesama i govorancija, onoliko ljudi na malo kvadrata, odlazi sa zaovom u kafić da se malo oporavi uz brufen. Ja i dalje ostajem da hvatam beleške, kao svaki predani, ozbiljni, posvećeni roditelj stavljen na muke. Isusove.

Četiri devojčice pevaju. Jedna od njih, Sirijka iz Alepa, na srpskom, najavljuje tradicionalnu pesmu iz njenog kraja. Devojčice pevaju, u meni i lepota i tuga zbog njih, zbog nas. “Da nije najavila, ovo bi bio teroristički akt u centru Beograda”, progovori neko. Humorom i ironijom, suze teramo.
“Sledeći je Kerber”
“Jao Patrijarh ne voli rok”
“Pa, ne može sve što voli Patrijarh”
Ide dijalog, ja sam fikus koji sve upija. I sad mi je već drago što sam došla. Gde se kupuju karte za tonsku sobu, pitam se.
Muž odlazi po auto, jer je parking u zoni istekao. Kraj programa se ne nazire. Sad već malko provirujem na tviter i viber.
Ah, evo i zahvalni govor popa koji mi je poklonio brojanicu, dobro, prvo venčao. Tonac pojačava ton do kraja, uključuje zvuk iz sale u našu sobu, isključuje, odlazi do sale, vraća se očajan, jer se Otac ne čuje koliko bi trebalo. Vrti dugmiće, šteluje, pomoći nema.
“Mikrofon mu je u džepu”, neko tiho progovori.

Leave a Reply

Your email address will not be published.