Category: [“UNCATEGORIZED”]

Vrtoglava sreda

Vrtoglava sreda

Razboli se moja majka. Brzo prođe virus, al u amanet ostavi neku groznu vrtoglavicu. Zove me i kaže vrti joj se spavaća soba, ne može da mrdne. Preporučim joj da promeni sobu, možda se neka druga ne vrti. Vidim vrag odneo šalu. 

Šta ću, sednem s mužem u auto i pravac majka.

Usput se dogovaramo šta da radimo, gde da je vodimo, ko da je pregleda. Guglam lekove, savremenu medicinu i travare sa Tibeta. Majka živi sama, mora što pre biti na svojim nogama, a ne k’o na “balerini” na seoskom vašaru. 

Spremimo mamu, spremimo zdravstvenu knjižicu i krenemo ka Urgentnom, naravno. To je valjda prvo mesto na koje pomislimo kad neko treba hitan pregled, jer mnogo kuka. Računam tamo su sve specijalnosti koje bi nam mogle pomoći, orl, neurolog, nekom i psihijatar, ako sve potraje. 

Mami se i auto vrti, ma cela zemaljska kugla, za verujuće u ravnu ploču, ceo zemaljski frizbi joj je u punoj brzini. Sipi neka dosadna kišica,  kap po kap, dovoljno da uspori saobraćaj k’o najgora mećava. Tad uglavnom malo ko ume da vozi. Stani, kreni, koči, koči, pazi ovog levo i onog iza. Gužva, kolona, milimo.  I mama koja reaguje na svako kretanje i zaustavljanje. Svaki semafor nas crvenim pozdravio. Svima već živci potanki, a nismo ni stigli, ma ni odmakli. Nikad dalje Urgentni od Bloka 61 nije bio, nego tog dana. 

Stigosmo nekako. Prijemno nekako čudno prazno. Obično bude gužva, ne možeš se probiti do šaltera. Prilazi nam lekar.

– Izvolite?

– Mami se..

– VMA

– Molim? – učini mi se da čovek ima govornu manu,  pa ga ne razumem.

– Idite na ve-me-a

– Mislite da je slučaj za VMA?

– Oni rade danas. Mi ne radimo.

– Kako ne radite?

– Ne radimo sredom već 10 godina.

Prvi put čujem da ne rade sredom. Izgleda da smo ovde zaglavljivali samo “nesredom”. 

Tu i meni počne da se vrti. Zar ponovo u auto, na kišu, u gužvu, na treći kraj grada? Znaju li oni gde je Banjica? K’o u banjički logor da nas teraju ne daj bože, složih neku tužnu facu doktoru pred očima.

Vidi dr da će da odbije dva pacijenta, a ne jednog i pošalje me na sprat da pitam neurologa da li bi pregledao mamu. 

Naravno da neće. 

Siđem pokunjena,  mama sedi na stolici, presamitila se čudno, deluje kao težak šlog, a nije tako strašno, stvarno. Muž cupka pored nje, čeka sledeći korak. 

Tu je sad i još neki čovek u teget jakni. Eto još neko ne zna da Urgentni ne radi sredom, nismo najgori.

– Neće da te primi, kažem mami

– Ko neće da je primi? – upita zainteresovano novopridošli, malo nam se onako unoseći u face.

Jaoo samo mi fale ljubopitljivi čudaci ove vrtoglave srede, pomislih. NEĆU DA TI KAŽEM, ĆELAVI, zavrišta moj mozak!

Al ajde da budem fina: Ma, gore na neurologiji – odmahnuh rukom nestrpljivo.

– Odmah krevet za gospođu – zagrme čovek u plavoj jakni.

Tu se stvoriše i tehničari i krevet za tren oka.  Sledećeg sekunda smo bili u liftu sa pacijnetkinjom mojom majkom. Ta brzina mi udari neki adrenalin, Grey’s Anatomy mi se pred očima odigrava, na trenutak se dvoumim koju ulogu da preuzmem, da l da povičem: Hand me a 10-blade!

– Recite da vas je poslao Ministar – prebaciše me reči tehničara u sekundi iz Grey Sloan Memorial-a u beogradski UC.

Pogledasmo se muž i ja:- Ono? – prozborih. Niko ništa ne odgovori.

Ponovo kucam na vrata neurologije i pre nego što su me pitali šta mi prethodnog  puta nije bilo jasno rekoh: -;Zamolio Ministar da pregledate mamu! – onako, malo odlučnijim glasom Mirande Bejli.

Odložiše telefone, progutaše poslednje zalogaje jafe i pregled poče.

E sad, da li to tako treba ili ih je bilo strah od gospodina u teget jakni ili su hteli da nas izlude, pregled je trajao i trajao. I trajao. Ja sam u nekom trenutku izašla, da kažem mužu da smo dobro i da ga uverim da nismo kidnapovane nekim tajnim prolazima. Ušla kod majke i doktora ponovo. Izašla. – I refleksi joj rade, kažem  mužu, kao da je stvar bila upitna.

Opet unutra. Svi sindromi i autoimune bolesti ispitane. – Nije šlog – opet saopštavam značajno.

Posedim malo u čekanici gde smo samo nas dvoje sirotana. – Ovo je neka skrivena kamera, šta misliš? On klimne glavom, ćuti, deluje da ništa ne misli. Možda o razvodu, eventualno.

Da joj se malo manje vrtelo prošla bi i test  za let svemirom koji su joj, ubeđena sam,  tog dana, radili.

O, majko mila i svi sveti ima li kraja? Ako ti čovek kaže da ne radi, onda NE RADI, ideš na VMA, ako ti je rečeno da ideš na VMA. Tamo nas lepo otaljaju, odvedeš majku kući i kažeš: Eto, sve smo probali, nije ti ništa, lezi  i čekaj da prođe.

Koji ministar obilazi svoje zaposlene dok NE RADE??

Otišli smo jednog dana iz tog Urgentnog centra, ne sećam se ni koji je dan tačno bio, možda ta ista sreda, mada nije delovalo tako. Smestih majku u krevet i rekoh: – Eto, sve smo probali, nije ti ništa, lezi i čekaj da prođe.