Category: Blog

Sestra Marija

Sestra Marija

Koraci kroz hodnik su postajali sve glasniji. Na brzinu je zatvorila kutiju sa kolačima, gutajući poslednje zalogaje i brišući usta rukavom bele uniforme. Vrata su se otvorila.
– Marija! Samo jedeš! Imaćeš sto kila – čula je glas doktorke Petrović iza svojih leđa
– Ne, ne ja samo…
– Je l to ti to opet donela majka one male iz četvorke?
Klimnula je glavom.
– Ne vezuj se za to dete! – prekorila je. – I daj parče, debela. Mmmm Vasina, fantazija.
– Znate, doktorka, kako je gorela one noći kada je Hitna dovezla. Imala je preko 40, letargična, doktor otvorio širom prozore, napolju minus, skinula sam je, pa na sto i čaršavi natopljeni alkoholom preko nje. Samo je u jednom trenutku počela da vrišti kao da joj kožu deremo, kad mlaz urina slije se sa stola sve po meni. Taj smrad božemesačuvaj, još mi je u nosu. Dvaput sam iskuvavala uniformu. Urinarna je uzela maha debelo. Taj iz Doma zdravlja što je lečio od gripa je.. Hoćete doktorka još jedno parče, odlična je. Majka njena pravila, nije kupovna.

Vrata sobe se ponovo otvoriše i prekinuše Marijin monolog.
– Plače ti ona mala – reče joj sesta Sneža
– Aha, sad ću do nje, vreme je za terapiju- sedela je još koji trenutak da joj koleginice ne zamere što skače na svaki šum tog deteta.
– Vezala si se i više nego što si sebi bila spremna da priznaš, Marija. Mlada si, sagorećeš brzo.
– Ma samo mi je žao. Već dve nedelje je tu, bez poseta, a lečenje sporo ide.
– Nije tvoj posao da žališ.

U sobi broj četiri je uvek bilo živo. Dečaci su se dobacivali loptom napravljenom od para čarapa, a trinaestogodišnjakinja je crtala hemijskom po zidu. Marija joj istrže olovku i prikači na džep od uniforme.
– Smirite se, zaboga – dreknula je.
– Smiri ti tu bebu, Marija – reče bezobrazno jedan od dečaka.

Prišla je devojčici čije je lice bilo mokro i ulepljeno od suza i razmazanih slina. Metalna rešetkasta ograda kreveta mestimično zarđala, zaškripa dok je Marija spuštala. Kao da i ona zacvile od onog strašnog što sledi.
– Hajde zlatokosa, nemoj plakati, sad ćemo lekić, pa u šetnju. Raduješ se šetnji, je l da?
Dete se umirilo na trenutak, a onda je ugledalo iglu i špric. Zgrabilo je Marijinu ruku zubima i iz sve snage ugrizlo. Sestra instinktivno udari detetu šamar.
Nastade muk. Devojčici zadrhti brada i lice se izvi u bolnu, uplašenu grimasu, bez glasa. Starija deca gotovo nisu disala.
-Ajde, ajde da se pomirimo, moramo ono što je neizbežno, da ti bude bolje, da ozdraviš, da ideš tvojoj kući… – brbljala je Marija i gladila je po crvenom obrazu rukom na kojoj su se ocrtavali otisci zuba dvogodišnjakinje. Uzela je zavoje i vezala detetu ruke za ogradu. Kolenom je pritisla dečije noge i odmerila mesto za ubod.
– Marija, vide ti se gaće – zakikota se dečak sa kreveta pored.
– Đubre – zašišta bolničarka kroz zube.
Penicilin je zapekao svom silinom i bol je prostrujala niz levu nogu. Devojčica saterana uz sam kraj kreveta zavrištala je koliko je grlo moglo, a onda stegla zubićima metalnu šipku ograde.

– Eto vidiš da ništa nije strašno bilo – češljala joj je kosu držeći je u krilu. Duga svilena kosa se lako uvijala u gumice i dva repa su joj se njihala oko okruglog lica. Zastenjala je, boreći se da ne zaplače od bola na koji se već navikla i ispiški se Mariji u krilo.
-E jebemu! – Marija grubo spusti boso dete na pod pored kreveta i izjuri iz sobe.
– Prebićete Marija – dobaci dečak iz kreveta preko puta.
Devojčica u strahu skoči na krevet i sklupča se u samom uglu. Ionako sitna pokušavala je biti još manja, neprimetna.
Marija donese platnene pelene da je presvuče. Nije joj bilo pravo kada ugleda upišano dete kako sedi na svom jastuku. Bližio joj se kraj radnog vremena, nije imala više snage ni volje.
– E pa šta ću ti ja, spavaćeš na mokrom jastuku, sama si kriva. Dobro, to je samo ćoškić…evo ovde ti je suvo. I ja sam moju suknju na grejalici sušila – dete je netremice gledalo krupnim plavim očima, nerazumevajući mnogo o čemu joj priča.

Marija stiže kući, bez onih kilo oraha što joj zlatokosini donesoše iz nekog sela pored Pančeva, tako rekoše valjda. Da li će je kesa uopšte dočekati prekosutra? – Sve zavidini tamo – reče naglas, kao da je imala kome. Iscrpljena, spusti glavu na jastuk i jedna suza se skotrlja na belu, čistu, uštirkanu jastučnicu.

– Doktore, doktore, molim Vas, imate li minut – trčala je kroz hodnik za čuvenim nefrologom.
Doktor je na trenutak nestrpljivo zastao – Kažite koleginice?,- pogledao je strogo, preko spuštenih naočara na pola nosa.
– Kada će beba iz četvorke kući, šta da kažem roditeljima stalno me pitaju..
– Marija, bili ste pored mene u viziti, kakva su to sad pitanja, vidite da je stanje ozbiljno, ova bakterija se ne šali, valjda toliko znate – izgovarao je dok su se poslednje reči gubile niz hodnik zajedno sa njegovim koracima.

Otišla je do svoje sobe, sela u fotelju i privukla solicu da podigne malo noge. Izula je bele klompe sa kojih se guma na đonu debelo izlizala. Žica na novim, jutros obuvenim najlonkama se približavala kolenu. Da joj je lak za nokte da zustavi to. Na stolu pored čekala ju je štrudla sa makom prekrivena belim papirom. Zagrizla je parče i zatvorila oči. Zrnca maka su joj krckala pod zubima, testo se prosto topilo u ustima. Vidi se da je veštim rukama mešeno. Uđe sestra Sneža.
– Jao Majo, pravila si makovnjaču?
– Ma nisam, nego…znaš već – prevrnula je očima, kao da se jedva brani od tolike pažnje i darova.
– Uf, odlična je – Snežine reči su se jedva razaznavale od punih usta – nego uključi tu grejalicu, ne mogu se ugrejati celo jutro.

Zlatokosa je grlila ono klupko čarapa kao kakvog plišanog medu ili zeku, kada je Marija ušla u sobu broj četiri. Dečaci su igrali Ne ljuti se čoveče, tinejdžerka je pokušavala da zaspi malaksala od temperature. Sve joj je smetalo i zvuk i svetlo i ta mala, bučna deca i grozne sestre koje ne obraćaju pažnju na nju.
Marija presvuče devojčicu i tutnu joj u usta kašiku, hladne kaše. Servirka je tog podneva samo osoro spustila tanjir hrane na nahtkasnu, kao i svima. Nije ju je interesovalo da li će dvogodišnje dete samo uspeti da išta pojede, to njen posao nije.
– Hajde još dva zalogaja, pa da se umivamo. Ajde vidi, kako je lepo, treba ti snaga da ozdraviš. Snaga i zdravlje na usta ulaze. Večeras ću vam čitati priču pred spavanje, ako budete dobri.
– Nisam ja beba da mi čitaš bajke, umem i sama da čitam – naruga se tinejdžerka.
– Pa ti zapuši uši onda – odbrusi Marija i pokvasi češalj da raščešlja zlatne uvojke skorele od hrane ili slina ili ko zna čega. Vreme je poseta, gledala je da to dete bar tada, bude uredno i čisto koliko okolnosti dozvoljavaju. Pa ne može ona sama sve, ali evo gledaće da je večeras, pred odlazak kući, malo prebriše gazom i mlakom vodom. Tri nedelje bez kupanja je mnogo za bilo koga.

Uhvati devojčicu za ruku i povede je niz hodnik. Dugačak je to hodnik. I hladan, ne zato što je zima, a ova zima `79 se baš nije šalila, nego što je ovo bolnica. U bolničkim hodnicima ima samo hladnoće, tuge i tame.
Na samom kraju čekaju dvokrilna vrata, belog metalnog okvira, sa mlečnim staklom. Uvek zaključana. Devojčica nije znala zašto je Marija svakodnevno vodi to tih velikih vrata, ni šta je iza. Samo bi odjednom bila jako mirna, gotovo spokojna svakim dolaskom pred njih.
– Koga ti imaš, `ajde kaži mi? – upita Marija gledajući u jednu ogrebotinu na staklu koja joj se činila svakim danom sve veća.
– Mama, baba, – nabrajalo je dete, iz dana u dan isti odgovor na isto pitanje.
– I još..
– Ujkuuuu
– I još koga?
– Deda ima bikove.
– Deda ti ima brkove??

Ote se jecaj.
Sa druge strane neprozirnog stakla.
Na uvek zaključanim vratima.

Da se prekrstiš

Da se prekrstiš

Krstila sam se u crkvi na groblju. NA GROBLJU. Mesec, dva pre venčanja. Krštenica mi je trebalo za venčanje u crkvi. Venčanje u crkvi mi trebalo zbog hora koji peva ta crkvena venčanja. Prelepo zvuči taj nevidljivi hor sa galerije crkve i čini taj trenutak tako uzvišenim, božanskim. Prosto ti jeza ide onako lagano niz kičmu od lepote, od snage, od energije koju ti pesmom prenesu i krila koja ti daju. Lakše ti padne kapanje vrelog voska po rukama, stajanje i stajanje i stajanje da se isčita molitva, dahtanje kume za vratom, jer je nažuljala desna cipela, odričeš li se Sotone, kako Oče da se odreknem, pa to će mi žena biti i svega ostalog što taj uzvišeni čin vezivanja nosi.

Kasnije, ni decu nismo krstili, jer što ja da im određujem veru, sami će odlučiti ima li možda neki hor koji peva lepše. Odrastoše deca, interesovanja se nižu, množe i rasipaju. I onda jednog dana čujem: Mama, ja bih na hor. Ok. Hor u školi? Ne. Kolibri? Ne. Viva Vox? Ne. Crkveni hor, mama, O? Ok. Ok.
Liturgije u nedeljno jutro, Božić, Slava Hora, nastupi se nižu. I očekivanja od roditelja da prisustvuju tim dešavanjima. Ovih roditelja, krštenih na-vrat-na-nos na groblju. Je l sam rekla da taj hor peva božanstveno? Jesam. Je l sam se krstila (na groblju, ne bilo kojem, Novom) da bi slušala taj hor? Jesam.

I tako hladno božićno jutro, ja ustajem u 6h i toplog kreveta, još svanulo nije, a da li će neizvesno je i spremam se za liturgiju. Da se prekrstiš.
Došli smo ranije, jer dovodimo članicu hora. Muž je ušao u Sabornu crkvu tačno posle 20 godina. Toliko je prošlo od venčanja. Ja sela, zauzela mesto, gledam okolo ima li starijih, moram li kome ustati, kao da se na liturgiji opušteno sedi, još ti i kafu donesu. Muž pravi selfi. O, turisto, izvin`te, nismo Vas prepoznali. Ne dolazi se svaki dan u centar grada, pa još u znamenita verska zdanja.
Kad me bol od stajanja ošinula negde u krstima i kad ne da se ne nazire kraj, nego ne znam ni da li je i počelo, razmišljam da li postoje vere gde se uvek sedi, udobno u toplom i negde oko podne, ne bih ranije. Sad je već hladno koliko i napolju. Kreću da se roje nevalajle misli u dokonoj glavi, da li napraviti ovih par koraka koliko me deli do Znaka Pitanja i da li je uopšte otvoren ovog svetog jutra i da li služe vruću rakiju za napaćene nevernike? I ostala bezbožnička pitanja i nemoralne dileme.

Slava Hora je tradicionalno u Narodnom pozorištu. Sledovala nam je jedna karta za tu svečanost, ali naravno oboje idemo, nema tu pogovora. Moramo ići, bićemo pitani o svakom detalju pred velikim dečijim sudom. Hladan, maglovit dan, naporan poslovno, samo razmišljam o krevetu i ćebetu, do kojih neću stići. Da li da pojedem pet živih krompira ili je jedan ipak dovoljan i koliko ranije treba uzeti tu “terapiju” da me ošine temperatura na vreme i imam sve opravdane razloge da ne idem na slavu? Svaka ćelija mi odbija odlazak tamo. Noć, malgla da se gotovo ništa ne vidi, u koloni sve vreme, gužva, svi nekud idu baš ove večeri i parking po vremenskim ograničenjima nedovoljnim da se ostane do kraja svečanosti. I naravno kasnimo.

“Pa da li ste normalni??” – dočekuje nas zaova (sestra na muža, ko ne zna, zapišite) koja srećom radi tu i baš taj dan. Pronalaženje slobodnih mesta je čitava avantra, jer su došli i oni koji nisu hteli (mi). Sudaramo se sa nekim glumcem koji nam se srdačno osmehuje. Ne mogu da se setim ko je, ne može ni zaova. Gde god smo seli, neko je imao karte, baš za taj sprat, baš za tu ložu, baš za ta mesta. Ulazimo u tonsku sobu, gura me da sednem na neku stolicu u ćošku i pravim se nevidljiva, što i činim. Muž ulazi u salu da snimi dete dok peva, toliko diskretno da mu je kasnije stigla poruka: Tata, nemoj da me zasmejavaš.

Ređaju se pesme, reči dobrodošlice, pesme.. Patrijarh u prvom redu i televizijske kamere svuda, direktan prenos. Ozbiljna stvar je ova svečanost. Ja sedim i sve pomno pratim kroz muljavo staklo iza zadnjeg reda. Kroz tonsku sobu defiluju zaposleni sa rekvizitama i pitanjima. Osećam čvrst stisak ruku na ramenima, ne vidim ko je ali pretpostavljam da me neko zamenio s nekim, šta drugo… U sledećem trenutku iz mraka izranja ruka puna brojanica: “Izaberite..”, kaže.
Biram, šta ću i zahvaljujem se Ocu koji nas je venčao pre dve decenije. Srce mi je poskočilo. Izvlači stolicu i seda pored. Traži čašu sa malo vode. Osušilo mu se grlo, posle onolikog govora, naivno mislim, dok on pali cigaretu i trese pepeo u vodu.
Nadrealne scene skroz.

Pojavljuje se “glumac” na sceni, Arno Gujon. To je tako kad povežeš neka lica, sa nekim mestima, al ne baš dobro. Ne znaš ga, bre iz pozorišta, nego sa tvitera.
Petra Božovića su izgubili. Onolikog čoveka zaturili negde, sledeći je na redu da se obrati publici, mikrofon nema. Panika u režiji, a meni adrenalin. Adrenalin fikusa, ali napokon nešto se negde dešava za razliku od scene. Otac vadi telefon i zove glumca.
Muža je jako zabolela glava od onoliko pesama i govorancija, onoliko ljudi na malo kvadrata, odlazi sa zaovom u kafić da se malo oporavi uz brufen. Ja i dalje ostajem da hvatam beleške, kao svaki predani, ozbiljni, posvećeni roditelj stavljen na muke. Isusove.

Četiri devojčice pevaju. Jedna od njih, Sirijka iz Alepa, na srpskom, najavljuje tradicionalnu pesmu iz njenog kraja. Devojčice pevaju, u meni i lepota i tuga zbog njih, zbog nas. “Da nije najavila, ovo bi bio teroristički akt u centru Beograda”, progovori neko. Humorom i ironijom, suze teramo.
“Sledeći je Kerber”
“Jao Patrijarh ne voli rok”
“Pa, ne može sve što voli Patrijarh”
Ide dijalog, ja sam fikus koji sve upija. I sad mi je već drago što sam došla. Gde se kupuju karte za tonsku sobu, pitam se.
Muž odlazi po auto, jer je parking u zoni istekao. Kraj programa se ne nazire. Sad već malko provirujem na tviter i viber.
Ah, evo i zahvalni govor popa koji mi je poklonio brojanicu, dobro, prvo venčao. Tonac pojačava ton do kraja, uključuje zvuk iz sale u našu sobu, isključuje, odlazi do sale, vraća se očajan, jer se Otac ne čuje koliko bi trebalo. Vrti dugmiće, šteluje, pomoći nema.
“Mikrofon mu je u džepu”, neko tiho progovori.

Deda Mraze, Deda Mraze…eh

Deda Mraze, Deda Mraze…eh

Nova Godina dolazi svake godine u isto vreme. Kad poželi da dođe – ona dolazi, rešena stvar. Nama ostaje da je spremni ili manje spremni dočekamo. Dani koji joj prethode liče na ubrzi sudnji dan. Prodavnice svih namena se pustoše. Trošimo i ono što nemamo i ono što ćemo tek zaraditi. Kupujemo, kupujemo, kupujemo najviše drugima, pa onda malo i sebi. Uhvati neka praznična euforija, pa hteo ne hteo uskočiš joj u kočije i ona te vozi, a ti se blaženo smeškaš i peglaš karticu, bacaš keš kao da si hektare pobrao. Pokloni se polako gnezde ispod jelke, neki skupi, neki iz dolar šopa, ali svi podjednako s ljubavlju i pažnjom birani.

Ranije sam imala običaj da na dečije pitanje: “Šta ćeš mi pokloniti za Novu Godinu?“ odgovorim kontrapitanjem: “A ti meni?“ Dok se jedne godine naš prvenac nije potrudio da nam, koji sat pre ponoći „uruči“ poklon u vidu gipsa na ruci. Srećom beše prazna čekaonica na dečijoj klinici, ne toliko zbog težine povrede, već što mi je oko vrata bila girlanda, a na ušima visili čupavi srebrni ukrasi. Prava jelka u ljudskom izdanju. Od tad ih samo molim da mi jedini poklon bude celogodišnje uzdržavanje od lomova, šavova, uganuća…i vaški, recimo.

Deda Mraz, institucija, mit, legenda. Neophodan sastavni deo svakog detinjstva. I ne samo detinjstva. Ja i dalje verujem u njega. Ponekad se svima nama javi u obliku svih onih koji obećavaju neko bolje vreme, al, dobro neću o tome. Ovo treba da je jedna lepa i vesela praznična tema.

Svi mi koji imamo decu vlasnici smo i nezaobilazne fotografije sa Deda Mrazom. Govorim vam baš o jednoj posebnoj fotografiji. Na njoj vaše mladunče u naručju velikog bradatog Dede zacenjeno, širom otvorenih usta sa odličnim pogledom na krajnike i dobar deo grla pruža nemoćno ruke ka vama, a Deda k’o deda grčevito steže i smeška se, ho-ho-ho. Ponosni paparaco – tata škljoca li škljoca, a nervozna mama cupka sa strane jedva čekajući da prekrati detetovu agoniju, a i sopstvenu. Ko nije vlasnik takve fotografije od mene dobija minus. Ove godine to da se ispravi.

Nekontrolisano gomilanje hrane, a sve radi i 31. decembra i 2. januara. Taj prvi januar se izgleda isključivo punih usta provodi. Neka životinja na stolu, pa pet vrsta salata, pa tri vrste rolata, pa pite ove one, kolača za omanju poslastičarnicu. Onda jedemo, jedemo, jedemo, pijemo, pijemo, pijemo. Pa nam nije dobro, pa nam muka, pa tri kilograma više za samo tri dana. Gleda se novogodišnji program na javnim servisima i ostalnim kulturno-nekulturnim programima. Dugo najavljivani spektakli koji su repriza već dvadeset godina. Red kiča, red kiča, neartikulisanih zvukova, pijanih estradnjaka, sirovog neprimerenog humora, red kiča i šunda filovano kao oblanda.

Pa onda koji sat po ponoći film iznenađenja – Niske strasti, toliko puta odgledan 1. januara da bih glat mogla biti u ulozi Šeron Stoun i Majkla Daglasa, ma mogla bih biti i reditelj i kamerman još istovremeno. A pogledaćemo još Sam u kući (svih 26 delova), Telohranitelj i Love Actually, iz Francuske će nam doći Taksi i Žandarm iz Sen Tropea, da nas do suza nasmeju, iz Italije Život je lep, da nas do suza gane.
Prvog dana „skoknemo“ do Beča da uživamo u horu njihovih dečaka, a onda do Garmiša i četiri skakaonice. Ne zaboravite u međuvremenu da prezalogajite nešto.

Takođe jedna od nezaobilaznih stvari u ovim prazničnim danima je i besomučna razmena bakterija, gljivica, herpesa i drugih milih virusa. Comok, cmok, cmok, obavezno triput po srpski, sa ovim onim, bliskim i manje bliskim. Pa kad se izljubim sa komšinicom znam da sam poljubila i nekog tamo na Karaburmi i u Novoj Pazovi i u Borči. I tako ti sa ovim i sa mnom, ja s tobom i s onim i tako u krug ceo grad, ma cela država međusobno izljubljena.
Po tri puta.

SREĆNA NAM NOVA GODINA!

Kad naslediš “široku ruku”

Kad naslediš “široku ruku”

Prvi put sam išla samostalno u bioskop sa, recimo, 11 godina. U Zvezdu. Tata mi je dao za kartu i kokice. Kada je davao džeparac, uvek je bila pozamašna svota. Recimo da sam mogla još dvaput ići u bioskop i još tri kese kokica kupiti. E, ja sam kupila smenke bundeve. Koliko? Za sve pare. Ne znam koliko je to fišeka bilo, ali nisam mogla sve poneti u rukama, pa sam dosta toga izručila u džepove. Ne sećam se koji je film bio. Ni sa kim sam ga gledala. Sećam se otečenog jezika i crvenih usana, naduvenih od soli. Sećam se i da me je tata pitao da li znam kako ulični prodavci sole semenke? Popišaju se.

Moja sestra je sa pet, šest godina tražila pare za žvake. Tata, koji očigledno nije baš najbolje baratao primerenim džeparcima po uzrastima, dao joj je najveću novčanicu koja je tih osamdesetih bila u opticaju. Sestra je otišla sa drugaricama u prodavnicu i tražila žvake. Koliko? “Pa kutiju!”, uzviknula je razdragano neka od tih devojčica. Niko, nikada, ni pre, ni posle, u toj prodavnici nije kupio celu kutiju komadnih žvaka. E, sad koliko je kutija imala tih pojedinačno upakovanih žvaka? Mnogo.
Sestra je došla kući sa dve žvake u ruci. Za mene i nju. Neko drugi je zadržao kutiju i ostatak. Veeelikii ostatak. Onda je mama išla na tuđa vrata da se bori za pravdu i žvake.
Tata je najgore prošao.

E, imala je i moja ćerka pet, šest godina. Neću da kažem koja. Letnje vreme, čuje se dečija graja ispred naše zgrade. Povremeno bacim pogled sa prozora, da vidim kako teče igra. Njih dvoje, troje je tu. Ćerka iznela čuvene “sudiće”, prave čajanku. Malo počupane trave, par kapi vode, kako to već ide. Malo kasnije ima ih još više. Meni puno srce. Šta ima lepše od razdragane dece.
Čujem ih kako traže smoki, čokoladu, grisine. Reko’ vidi čajanka se pretvorila u gozbu. Kako su samo maštoviti. Titra mi osmeh na licu od neke dragoće, prilazim prozoru da napunim dušu lepotom tog prizora, kad tamo stvarno se jede! Prave stvari. Ambalaže od čipsa, smokija, sokova, papirići od bombona, kinder jaja na sve strane. Dece, zanane i neznane, neobično mnogo, raznih uzrasta. “Daj meni, daj i meni…”
Ja na vrata, da siđem dole da vidim izbliza ta neobična dešavanja, kad naleteh sedmogodišnju komšinicu kako mi maše nekom igračkom pred nosom. Čekaj dete, ne mogu sad da budem uzvišeni pedagoški primerak iz zgrade broj 5 i divim se tvojim plastičnim toksičnim sranjima, žurim..
I ipak izustih: “Jao, što…”
“Kupila mi tvoja ćerka!”, uzviknu pobedonosno.
Šok, mantanje u glavi, da l će me iko naći onesvešćenu na sred stepenica il’ su svi na ovom svetu zauzeti uživanjem u slatkišima i igračkama kojima ih je počastilo moje dete.
Od rate kredita za stan.

Mama, meni je presrećan život, a tebi?

Mama, meni je presrećan život, a tebi?

Znam da sam dužna priču o njoj. Vrtim se u krug danima, pišem, brišem. Kao da nema dovoljno lepih, dobrih i pametnih reči kojima bih nju predstavila vama.

Da napišem da je bila najlepša beba od svih tek novorođenih beba koje sam ja videla, zvuči subjektivno i istinito. Da vam kažem da je prva dva dana imala drugo ime i ne znam zbog kojih postporođajnih hormonskih razloga sam tu odluku promenila u ime koje joj pristaje kao nijedno drugo. Da nam je sa godinu otela pribor i hranila se sama, jer ume ona to bolje. Ne znam kad je propuzala, ali znam da je u štiklama prohodala. Sa godinu ipo je tačno znala šta želi da obuče, a šta ne i taj modni pečat ima i dan-danas kad mi prevrne očima na neku ponuđenu joj stvar u radnji. Na rekreativne je nosila sve duplo, jer šta ako neko zaboravi kostim za maskambal? Nismo uspeli da je zaštitimo od nekih teških situacija, jer je uvek tražila istinu i znala kada pokušavamo da je izbegnemo. Rođena sa nekom iskonskom mudrošću zadivi nas u trenutku, a onda u sledećem postavi pitanje petogodišnjaka iako je dva ipo puta starija. Neustrašiva u sportu, sa pobranim zlatnim medaljama i peharima u skokovima u vodu, prestravljena od majušne bubamare.

Ali ništa ne može bolje da je opiše od njenih mudrosti koje sam povremeno zapisivala tokom godina:

•Kako su nastali Adam I Eva? I zašto ide prvo Adam? Zašto se ne kaže Eva i Adam? Jel su onda od njih nastali majmuni?

•Baš je lepo biti dete

•Otac ih zove I pita šta žele za doručak.
Brat: Ko pita?
Ona: Kopita – odgovara ocu

•Mama, imala sam dobru volju…imala sam prelepu dobru volju

•Ona: Dobila sam pet iz matematike
Ja: Stvarno??
Ona: Ne, ali volim da ti vidim osmeh na licu

•Ona: Šta ti je ono što miriše na jagodu?
Ja: Piling za telo
Ona: E, ja sam oprala kosu, ali skinula sam sve tačkice

•Ona: Samo jedne ski pantalone imam!!
Ja: Samo jedne??
Ona: Da, ove roze..
Ja: Kako samo jedne??
Ona: Pa samo te i neke plave

•Ja:Kako, bre, trčiš po kući, imaš polomljen prst??
Ona:Pa na peti

•Radujući se rođendanu: Hajde da se svi okupimo u dnevnoj sobi i čekamo ponoć

•Mama, ja sam videla stomak i vene kada sam bila u tvom stomaku

•Ja se nikad neću udati, u moje vreme muškarci neće postojati

•Pitala sam ogledalce ko je najlepši na svetu i kaže da sam ja. Ogledalce voli moderne devojke

•(Sa skoro tri) Ona: Zaljubila sam se u Filipa
Ja:A šta to znači?
Ona:Pa da je divan dan

•Ona: Šta je to Panama?
Ja:Država
Ona:A šta drži

•Ja ću prvo da radim u apoteci sa lekovima, pa u apoteci sa knjigama, onda u Maksiju i onda ću da budem frizerka

•Drugar iz razreda rekao mami da su mu mnogo lepe drugarice iz razreda, a ona najlepša. Njen komentar: Pa šta ću kad jesam!

•Mama, nisam se još u nikoga zaljubila. Hoću da upoznam malo bolje i ove iz I5, pa ću da odlučim

•Obraća se bratu: Ona tvoja vršnjakinja, baš ti lepo stoji. Nema veze što je malo viša.

•Mama, ja ne bih ni kucu ni macu, ja bih kokošku

•Ja neću sutra sa učiteljicom kod zubara. Nisam planirala.

•Ona: T. se zaljubila u M, N se zaljubila u M, J se zaljubila u M. Ja se nisam ni u koga zaljubila, a ti?
Ja:Ja sam u jednog Borisa
Ona:Tadića?

•Obraća mi se:Uh, volim te kao da si mi ćerka

•Ona:Kupi mi torbu za školu
Ja:Hoću, al iza 4 godine
Ona:A jel može K da bude ja, a ja da budem K – uvek nađe rešenje

•Tata:Jao, vidi Nemci i partizani, hajde da gledamo..
Ona:Pa gde su ti momci u pidžami?

•Ona:U papučama ću da idem u vrtić
Ja:Bolje obuj patike, ići ćete napolje (argument koji će najpre upaliti, nema svrhe spominjati vremenske uslove, trapav hod u papučama i dva broja manje te iste papuče…)
Ona: Ali iz papuča ću lakše izbaciti kamenčić.
Tu smo se našle na pola puta – obula je baletanke koje zove apanke, kad je ispravim kaže: da, da aletanke. Slovo “B” je rezervisano isključivo za omiljeno voće – bolane.

•Jednom je u školi “dobila” šesticu. Učiteljica je napisala “bravo”, a to B je bila jedna lepa 6 u njenim očima

•Jel mogu sutra da ostanem malo duže u školi? je rečenica koju sam često čula od nje i ni od jednog deteta više

•Ona: Ej, daj i meni tu čokoladicu
Ja: Sa kokosom je (znam da ne voli)
Ona:Ja obožavam kokos!
U sledećem trenutku: Gde da bacim? Nisam znala šta je kokos.

•Mama, jel imaš maramicu da obrišeš ove mrave, hoće da me izjedu

•Neću da obujem čarape, kako da mi se onda vide lakirane noTke

•Nosi pune kese iz Maksija i balansira njima: Ja sam Vaga, meni ništa nije teško

•Bili smo u crkvi i tamo je pevao kralj

•Mama,ja ću sutra u školu! Žao mi je, ali hoću!

•Ja ću da budem bratu Zubić Vila. Ostaviću mu 100 dinara, a ne kao vi 10-20

•Jede knedle sa šljivama: Jel su ovo neka morska stvorenja?

•Ona:Oni su dresirali njihovu mačku
Ja:Kako su je dresirali?
Ona:Pa vodili su je kod veterinara da primi vakcinu

•Imaš troje dece, a samo misliš na veće dete, a uopšte ne misliš na zadnje dete

•Starijoj sestri: Ne možeš da ideš u moj vrtić, tamo imam puno drugara i ne mogu da te čuvam

•Mama, ja sam ponosna na tebe, ti ne kakiš u gaće

•Ja:Jel možeš da otvoriš vodu?
Ona:Pa ne mogu, velika sam!

•Mama, ajde da lakiramo nokte. Gde ti je onaj crveni NOKT?

•Mama, jel ružno da se kaže “sram te bilo”

•Ona:Gde živi tata?
Ja:Kako gde živi? Pa ovde, sa nama.
Ona:Ali gde živi na poslu?

•Mama, imaju dve devojčice u sobi, kako će gospođa Vila Zubić znati kod koje da dođe?

•Ja:Hajde kaži vas-pi-ta-či-ca
Ona:Sanja!

•Jedan od monologa ispred ogledala sa 7 godina: Ja ću biti poznata. Poznataaaa! Moja deca će biti srećna. Ali, ja neću imati decu. Šteta.

•Mama, daj mi modrice.
I tako u nedogled, dok nije otišla u kuhinju i uzela Noblice

•Sva usplahirena utrčava u kuću: Mama, šta su to panduri?
Ja:Policajci
Ona:E dobro je, mislila sam da su to neki vanzemaljci

•Našla crva u šljivi: Ti hoćeš da ja pojedem crva, jel hoćeš da umrem???

•Starijoj sestri ispao zub, ona se budi pre svih, dolazi kod mene traži pare i kaže: Ja ću joj biti Zubić Vila bzzzz bzzzz bzzzz

•Tata u Maksiju ima 10% popusta na penzionere

•Još malo idemo na rođendan na Duleta i neću plakati, a sutra, u ponedeljak kada bude padao sneg kupićemo sladoled

•Trogodišnjakinja gleda u grudi svoje četvorogodišnje sestre i konstatuje: Malo su ti porasle. A onda izgovara sudbinsko pitanje: A meni?

•Ne daš mi pare za žvake?? Ostaću glaaadnaaa!

•Ona: mama, vrati Mini, ogrebala me. Hoću macu!
Ja: Pa i maca grebe
Ona: Dobro, onda hoću miša

•Sa 6,5 je utvrdila da bi u ponedeljak trebalo da ide na depilaciju. Kažem joj da će ići kad poraste. Ona: Ali kad porastem biće mi ooovooolikeee

•Doziva me po imenu: Opa, nisam više mama, negó D?
Ona:Pa ti si mi sad baba, a baba mi je mama. Sva deca sad idu kod babe, pa hoću i ja.

•Vozi rolere, nailazi nizbrdica, ona s otima, ne da mi da je pridržim. Na kraju, vrlo nepedagoški kažem: Uh, kad bih imala hrabrosti da te pustim, pa da razbiješ guzu, možda se opametiš
Ona: Ništa me neće boleti, ja imam štitnu žlezdu

•Ona:U kazni sam, a ništa nisam uradila!
Ja: Nisi u kazni, zašto to misliš?
Ona: Jesam, jesam moram da nosim čarape

•Ona: Mama, ako sklonimo sve stvari iz kuće i srušimo sve zidove, jel može da stane voz?
Ja:verovatno bi stao jedan mali vagon, ali ne znam zašto me to pitaš?
Ona:Pa mislila sam da kupimo brod, pa da nam stoji u trpezariji. On je manji.

•Ona: mamammmaa leptirica, uješće meeee, pplašim seee
Ja:Pa dobro bre, da li znaš nekog koga je ujela leptirica?
Ona:Ne znam. Kako mogu da znam, pa ne poznajem ja ceo svet

•Mama, znaš ono kad piše da ne smeju deca ispod 16 ili 18 godina da gledaju neki film, e to je zato što je taj film super.
Ja:Što misliš da su ti filmovi super?
Ona:Pa sigurno tu ima nekih ekstra igračaka, pa će onda deca mami – kupi mi ovo, kupi mi ono..

•Imam novu drugaricu, živi u pećini i zove se Snovka

•Sa 2,5 je izgovorila čuvenu rečenicu: Nemam šta da obučem!

•Ona:Mama, zašto ti uvek nagovaraš?
Ja:Kako nagovaram?
Ona:Pa svima nam nagovaraš šta da radimo

•Gledamo padobranca kojeg vuče gliser: Jel to stvarno?

•Ona:Jel idemo u subotu na bazen?
Ja:Ne znam, ne mogu to sad da ti kažem
Ona:Moraš, da bih znala da lii da budem srećna ili tužna

•Naljutim se na njih i kažem: Nećete ići ni na Adu, ni na bazen, ni igde
Ona:Ni napolje?
Ja:Napolje može. Misilila sam tamo gde se kupa
ONa:Ni u kadu?

•Utankio mi se stomak

•Ona:Šta sam ja u horoskopu? Baci pogled na nacrtan znak i konstatuje: Zavesa

•Otkinuo joj se našiven cvet s haljine, okreće mi leđa i kaže: Mama, hvataj burmu

•Baba: 23. je mami rođendan, a tada su i Duhovi, ide se u crkvu, prave se venčići…vodiće te mama
Ona: Super, baba, ali nemoj da joj kažeš da joj je rođendan

•Ispao joj zub. Pitam je da li joj je bila Zubić Vila, a ona kaže sad ću da pogledam, pa ću ti javiti. Zove me i ljutito: Nisam zadovoljna!

•Kaži mi stvarno, jel postoji Zubić Vila, neću se ljutiti i neću biti tužna, ako ne postoji

•Ona:Ja neću da rodim bebu kad porastem, ja ću da je osvojim.
Ja:Kako to misliš osvojiš?
Ona:Pa ne znam…valjda postoji neko takmičenje, ja pobedim i osvojim

•Ona:Hajde zadaj mi nešto iz radne sveske
Ja: Evo, npr ovo
Ona: A to mi teško..
I sad kreće red mog predloga, red njenih izgovora bezveze, ne volim to, grupo, neću to sad i na kraju mi kaže:Pa moraš da budeš malo stroga, pa da uradim nešto

•Tetka:Zašto pišeš čestitku običnom olovkom, to se piše hemijskom
Ona:Pa da može da obriše, napiše ponovo i pokloni nekom drugom

•Ona: Gde je tata? Ljutito
Ja: Tu je, što?
Ona:Pa da rodite još jednu bebu, neću da budem najmlađa!

•Oštro zapreti: Igraj se sa mnom ili ću ti praviti probleme!

•Ona: Šta su to svedoci?
Objašnjavam
Ona:Dobro, dobro ,jel ima to na youtube?

•Mama, tvoja torba je teška kao džak od Deda Mraza

•Mama, ja bih baš ovu kuću da kupimo. Kad je potrošimo, kupićemo drugu

•Baba: Kupila sam vam neki novi sok, možda ste ga već probali..
Ona: Nismo baba, mi smo siromašni

•Ona:Mama jel znaš koliko godina ima Sneško?
Ja:Ne?
Ona:Pa osam

•Mama, šta si ti u horoskopu, riba, rak ili svinja?

•Kažem joj da idem na feniranje, ona: mogla sam i ja to da ti uradim, kod mene se ne plaća

•Mama, jesam ja tvoje dete nedelje?

•Nalazi CD na kome piše MP3 i pita: Kakav je ovo mrz disk?

•Ja neću sad kod zubara, ja ću da idem kad porastem. Kupim sebi štikle i pravac zubar

•Pravila sam sa babom šne-nokte

•Mama, mogla bi da nam rodiš još jednog brata, ali crnče

•Boli me uvo. Možda zato što mi se piški?

•Pa plašim se! Jel u ovoj kući zabranjeno plašenje?

•Gde mi je desnoruka sandala?

•Ja:Jel znaš koja je leva, a koja desna strana?
Ona:Naravno da znam, srce mi je s leve strane!

•Neću da me upišeš u školu, ja sve znam

•U njenoj sobi kao da je bomba pala: Nisam ja, možda je neki čarobnjak

•Ona: Mama, pa ti ćeš još malo da ostariš!
Ja: Pa neću baš tako brzo.
Ona: Za koliko dana onda?

•Plakanje je zdravo za decu

•Vozimo se 73om diz Batajnice. Ulaskom u Zemun uzvikuje: Mama, stigli smo u Tursku, trebalo je ranije da siđemo!

•Kako su Adam i Eva dobii prezime?

•Davi me oko nekih bombona, ne dam joj, usput stavljam suđe u mašinu i ubacujem calgon tabletu
Ona:Jel mogu tu bombonu?
Ja:Ne možeš, tu će mašina.
Ona:Eto! Svi mogu bombonu, samo ja ne..

•Ja:Jel mogu bez tebe da idem u školu da te upišem?
Ona:Što bez mene? Da ne vide kolicna sam?

•Mama, baš si bila lepa kad si se ženila

•Mama, sanjala sam da sam primila vakcinu i ništa me nije bolelo, onda si me upisala u školu i ja sam dobila 5+ i 5+ i 5+. Mama, svi dobri snovi se ostvare

•Trči: Pila sam energetsku vodi i sad gledam da li imam energije

•Ko će meni biti pokojna baba kad porastem?

•Kad porastem ja ću biti vanzemaljac

•Zavlači ruku ispod jastuka, nalazi 10 dinara što bi trebalo da bude od Zubić Vile i obraća mi se: Samo 10 dinara?? Ovo si ti stavila, ti nikad nemaš para!

•Gurala sam zub jezikom i on je ispao. Ali ne znam da li je bilo krvi, verovatno sam je progutala I otišla je u prste, da imam kad budem vadila krv

•Nalazi dva para istih čarapa i komentariše: Kako sad ovo, pa ja nemam 4 noge?

•Jedva čekam leto, pa da na ovoj stazi bude puno krokodilčića

•Ja:Jel me voliš?
Ona:Volim te. Volim te više od učiteljice!

•Jedva čekam leto da idemo na more, kupamo se, jedemo sladoled, vadite mi trn iz prsta…

•Ja:Šta je neophodno svim biljakama da bi mogle da rastu?
Ona:Da ih ne počupaš?

•Nemamo slatkiše u kući, ne znam kako ćemo preživetiiiii!!

•Pričamo o talentima i ona zaključuje:Ti si mnogo talentovana da glumiš strogu mamu

•Eee, malo su mi velike ove cipele. Ali baš malo, minut malo.

•Bratu:Gledaj me u oči dok lažeš!

•Sestra: Jedva čekam da M napuni 13 godina
Ona: Što? Da se uda?

•Igra se sa babom i kao ne poznaju se, pa joj priča: Imam brata M, ima 11 godina
Baba:Stvarno? Ja znam jednog M on ima 13 godina
Ona:Pa to je on. Ima od 11 do 13 godina

•Gleda sa sestrom atlas: Ovo je Srbija sigurno!
sestra:Piše l-u–iks-e-m–b-o-u-r-g
ona:Pa da,lepo ti kažem Srbija!

•Pravi mi frizuru zastane i kaže:Čekaj da vidim imaš li goste? (vaške)

•Mama, meni je presrećan život, a tebi?

Srećan ti rođendan, ljubavi.