43. patetična rođendanska priča

43. Danas mi je rođendan. Vozim, hitam da se nađem sa majkom i sestrom. Misli mi se roje, kao neko sumiranje nekoliko decenija unazad. Sad bih sve to negde zapisala, ali šta je, bre, ovo? Nikad nisam bila pogođena zelenim talasom, kao sad. Ne uspevam da zapišem sve ono što želim, zapamtiti sigurno neću. Moram da uključim snimanje govora. Tu odvratnu stvar, jer je jezivo, užasno, slušati svoj glas posle.

Sedim na parkingu kod Juge, čekam goste i pišem ovu priču. Inspiracija je kučka, uhvati te na nezgodnim mestima, a ako joj ne uskočiš u vagon, ode. Uhvati me bujica reči dok se tuširam il vozim il kuvam, pa aj ti zapiši. Dobro, dok kuvam i nije toliki problem. Ionako, retko i loše kuvam i nije neka šteta prekinuti. Evo naprimer, rođendansku tortu ću prepustiti Stamevskom, svakako bolje mesi od mene.
Majka mi pruža saksiju sa palmom: “Stavi je u neki hlad” “Jel to sibirska palma, mama?” Ošine me vaspitnim pogledom kao odgovor.
Kakav je ovo užasan junski vreo vetar, sve neki vrtlog pravi? Dići će mi haljinu, pa će se pola njih sablazniti zbog celulita, druga polovina zbog dlakavih nogu, mislim se dok ponosno koračam u štiklama kao kakva ranjena antilopa (antilopa zbog dlakavih, ne vitkih nogu).

Pre deset godina sam mogla da se nadam da će mi neko na vratima reći: „Izvini dušo, jel ima neko stariji kod kuće?“ Eeee sada toga više nema. Mada bih danas sigurno rekla, „Ima, ima ovaj mali jedva punoletni. Jes da mi je sin, al on je stariji!“

43., a trenutno se osećam i izgledam kao dobrodržeća šezdesetrogodišnjakinja. Sa želudačnom kilom, gastritisom, izrešetanom štitnom, jednim bubregom i izvesnom psihopatologijom (sigurno sam nešto zaboravila, nemoguće ovako malo dijagnoza za ovoliko puno godina?!), dođe mi da pitam babu, ‘oćeš da se menjamo? Dahćem na toplo vreme, od maja od oktobra bih preležala u nekoj letnjoj hibernaciji. Uz stepenice jedva, niz stepenice gledam da se ne skotrljam, iskrenem nogu, zapnem, gelender mi najbolji drug. Slabo vidim, ne prepoznajem ljude na ulici, pa se ne javim ili ugledam nekog, mahnem čovek ne odgovara, mašem i dalje, bolje da misli da sam luda, nego da sam pogrešila. U nesvest padam kad god je zgodno, od bola, od emocija, od niskog pritiska. Gledam onu Brigit Nilsen, rodila u 55toj, meni i za unučiće kasno. Smetaju mi mirisi i lepi i oni manje lepi, odmah želudac gore odmah „pegla“ napolje. Domestos i ostalu hemiju gledam samo preko hiruške maske, ukućani kažu, opet tajno operišeš u kupatilu. Tajno, al uz dobru dezinfekciju, sve po protokolu.

Sećam se mojih prvih rođendana. Nova haljinica uvek, roze, plava, bela. Mašnice, volani, faltice. Po mogućstvu iz Rima, mada ni one iz Trsta nisu loše. Za poklon lutke i još haljina, svih boja, pokriveno celo leto za modnu pistu po dunavskom keju ili Kalemegdanu. Na torti obavezne ruže od šećera. Jedva dočekam da se završi oficijelni deo slikanja i duvanja svećica, pa dograbim roze ružu ili belu. Nekad i crvenu, zavisi koje su bile sveže tog dana u poslastičarnici. Grickam, topi se šećer, al malo mi i žao što se gubi onaj prelepi oblik latica pupoljka. O zašto ne mogu da ih jedem, a da ostanu netaknute?

U osnovnoj školi dani pred rođendan prolaze u:
„Hoćeš li zvati drugare na rođendan ? Vidi koji je dan, ne možeš u poslednjem trenutku nositi pozivnice“
„ Ma ne znaaam“ odgovaram stidljivo, samo da izbegnem centar pažnje koji me čeka tog važnog dana. Naravno da ću slaviti, naravno da ću pozvati ceo razred, sve to mama pogura i organizuje.
Kasnije, me niko nije ni pitao. Podrazumevalo se. Samo svane svečani dan, tata razvlači sto u kuhinji, seče baget, maže majonez, red šunke, parčence kuvanog jajeta i rendani kačkavalj, kao pahulje, nežno pada po celom stolu. Ne zovem baš ceo razred, ali mi dolaze i oni koje nisam zvala. Kakva je to blagodet kad svi žele doći na tvoj rođendan, tek sad shvatam.
Srećom, tih godina, moja mlađa sestra preuzima centar pažnje na mojim proslavama. Petogodišnjakinja se zaljubljuje u najlepšeg dečka u razredu. Prati ga u stopu, grli, danas bi rekli smara. On se jadan smeška i sve trpi. Imam slike corpus delicti da to i dokažem!
Jednom sam išla kod druga Dušana na rođendan. Usput stala pored nekog automobila da vežem pertlu i tu i ostavila kesu sa poklonom. Bila sam svesna svojih praznih ruku tek kada sam čestitala slavljeniku. Od sramote se ne sećam baš svih detalja koji su usledili.

Tinejdžerske rođendane pamtim po besomučnom seckanju oraha, žele bombona i suvog grožđa za čuvenu tortu Ruska salata. A onda i želji da se roditelji što pre izgube iz vidokruga. Masne fote i ko će koga poljubiti. U obraz podrazumeva se.

Inače, tih prvih dvadestak rođendana pamtim po stidljivosti i nesnađenosti, lepom druženju, smehu i zvuku trčanja uz stepenice društva koje ti dolazi. I jedvačekanju da otvaramo poklone. Foto albumi i knjige, knjige, knjige „Sve će to narod pozlatiti“, jedna druga, treća, za isti rođendan. Danas mi je toplo oko srca kad ih otvorim, pa pročitam posvetu, prisetim se sve te dece, danas odraslih ljudi. Neki nisu više među nama, eto taj „najlepši dečko u razredu“, sestrina prva ljubav.

A onda su neki drugi rođendani postali važniji.

One thought on “43. patetična rođendanska priča

Leave a Reply

Your email address will not be published.