Vrtoglava sreda

Vrtoglava sreda

Razboli se moja majka. Brzo prođe virus, al u amanet ostavi neku groznu vrtoglavicu. Zove me i kaže vrti joj se spavaća soba, ne može da mrdne. Preporučim joj da promeni sobu, možda se neka druga ne vrti. Vidim vrag odneo šalu. 

Šta ću, sednem s mužem u auto i pravac majka.

Usput se dogovaramo šta da radimo, gde da je vodimo, ko da je pregleda. Guglam lekove, savremenu medicinu i travare sa Tibeta. Majka živi sama, mora što pre biti na svojim nogama, a ne k’o na “balerini” na seoskom vašaru. 

Spremimo mamu, spremimo zdravstvenu knjižicu i krenemo ka Urgentnom, naravno. To je valjda prvo mesto na koje pomislimo kad neko treba hitan pregled, jer mnogo kuka. Računam tamo su sve specijalnosti koje bi nam mogle pomoći, orl, neurolog, nekom i psihijatar, ako sve potraje. 

Mami se i auto vrti, ma cela zemaljska kugla, za verujuće u ravnu ploču, ceo zemaljski frizbi joj je u punoj brzini. Sipi neka dosadna kišica,  kap po kap, dovoljno da uspori saobraćaj k’o najgora mećava. Tad uglavnom malo ko ume da vozi. Stani, kreni, koči, koči, pazi ovog levo i onog iza. Gužva, kolona, milimo.  I mama koja reaguje na svako kretanje i zaustavljanje. Svaki semafor nas crvenim pozdravio. Svima već živci potanki, a nismo ni stigli, ma ni odmakli. Nikad dalje Urgentni od Bloka 61 nije bio, nego tog dana. 

Stigosmo nekako. Prijemno nekako čudno prazno. Obično bude gužva, ne možeš se probiti do šaltera. Prilazi nam lekar.

– Izvolite?

– Mami se..

– VMA

– Molim? – učini mi se da čovek ima govornu manu,  pa ga ne razumem.

– Idite na ve-me-a

– Mislite da je slučaj za VMA?

– Oni rade danas. Mi ne radimo.

– Kako ne radite?

– Ne radimo sredom već 10 godina.

Prvi put čujem da ne rade sredom. Izgleda da smo ovde zaglavljivali samo “nesredom”. 

Tu i meni počne da se vrti. Zar ponovo u auto, na kišu, u gužvu, na treći kraj grada? Znaju li oni gde je Banjica? K’o u banjički logor da nas teraju ne daj bože, složih neku tužnu facu doktoru pred očima.

Vidi dr da će da odbije dva pacijenta, a ne jednog i pošalje me na sprat da pitam neurologa da li bi pregledao mamu. 

Naravno da neće. 

Siđem pokunjena,  mama sedi na stolici, presamitila se čudno, deluje kao težak šlog, a nije tako strašno, stvarno. Muž cupka pored nje, čeka sledeći korak. 

Tu je sad i još neki čovek u teget jakni. Eto još neko ne zna da Urgentni ne radi sredom, nismo najgori.

– Neće da te primi, kažem mami

– Ko neće da je primi? – upita zainteresovano novopridošli, malo nam se onako unoseći u face.

Jaoo samo mi fale ljubopitljivi čudaci ove vrtoglave srede, pomislih. NEĆU DA TI KAŽEM, ĆELAVI, zavrišta moj mozak!

Al ajde da budem fina: Ma, gore na neurologiji – odmahnuh rukom nestrpljivo.

– Odmah krevet za gospođu – zagrme čovek u plavoj jakni.

Tu se stvoriše i tehničari i krevet za tren oka.  Sledećeg sekunda smo bili u liftu sa pacijnetkinjom mojom majkom. Ta brzina mi udari neki adrenalin, Grey’s Anatomy mi se pred očima odigrava, na trenutak se dvoumim koju ulogu da preuzmem, da l da povičem: Hand me a 10-blade!

– Recite da vas je poslao Ministar – prebaciše me reči tehničara u sekundi iz Grey Sloan Memorial-a u beogradski UC.

Pogledasmo se muž i ja:- Ono? – prozborih. Niko ništa ne odgovori.

Ponovo kucam na vrata neurologije i pre nego što su me pitali šta mi prethodnog  puta nije bilo jasno rekoh: -;Zamolio Ministar da pregledate mamu! – onako, malo odlučnijim glasom Mirande Bejli.

Odložiše telefone, progutaše poslednje zalogaje jafe i pregled poče.

E sad, da li to tako treba ili ih je bilo strah od gospodina u teget jakni ili su hteli da nas izlude, pregled je trajao i trajao. I trajao. Ja sam u nekom trenutku izašla, da kažem mužu da smo dobro i da ga uverim da nismo kidnapovane nekim tajnim prolazima. Ušla kod majke i doktora ponovo. Izašla. – I refleksi joj rade, kažem  mužu, kao da je stvar bila upitna.

Opet unutra. Svi sindromi i autoimune bolesti ispitane. – Nije šlog – opet saopštavam značajno.

Posedim malo u čekanici gde smo samo nas dvoje sirotana. – Ovo je neka skrivena kamera, šta misliš? On klimne glavom, ćuti, deluje da ništa ne misli. Možda o razvodu, eventualno.

Da joj se malo manje vrtelo prošla bi i test  za let svemirom koji su joj, ubeđena sam,  tog dana, radili.

O, majko mila i svi sveti ima li kraja? Ako ti čovek kaže da ne radi, onda NE RADI, ideš na VMA, ako ti je rečeno da ideš na VMA. Tamo nas lepo otaljaju, odvedeš majku kući i kažeš: Eto, sve smo probali, nije ti ništa, lezi  i čekaj da prođe.

Koji ministar obilazi svoje zaposlene dok NE RADE??

Otišli smo jednog dana iz tog Urgentnog centra, ne sećam se ni koji je dan tačno bio, možda ta ista sreda, mada nije delovalo tako. Smestih majku u krevet i rekoh: – Eto, sve smo probali, nije ti ništa, lezi i čekaj da prođe.

Sestra Marija

Sestra Marija

Koraci kroz hodnik su postajali sve glasniji. Na brzinu je zatvorila kutiju sa kolačima, gutajući poslednje zalogaje i brišući usta rukavom bele uniforme. Vrata su se otvorila.
– Marija! Samo jedeš! Imaćeš sto kila – čula je glas doktorke Petrović iza svojih leđa
– Ne, ne ja samo…
– Je l to ti to opet donela majka one male iz četvorke?
Klimnula je glavom.
– Ne vezuj se za to dete! – prekorila je. – I daj parče, debela. Mmmm Vasina, fantazija.
– Znate, doktorka, kako je gorela one noći kada je Hitna dovezla. Imala je preko 40, letargična, doktor otvorio širom prozore, napolju minus, skinula sam je, pa na sto i čaršavi natopljeni alkoholom preko nje. Samo je u jednom trenutku počela da vrišti kao da joj kožu deremo, kad mlaz urina slije se sa stola sve po meni. Taj smrad božemesačuvaj, još mi je u nosu. Dvaput sam iskuvavala uniformu. Urinarna je uzela maha debelo. Taj iz Doma zdravlja što je lečio od gripa je.. Hoćete doktorka još jedno parče, odlična je. Majka njena pravila, nije kupovna.

Vrata sobe se ponovo otvoriše i prekinuše Marijin monolog.
– Plače ti ona mala – reče joj sesta Sneža
– Aha, sad ću do nje, vreme je za terapiju- sedela je još koji trenutak da joj koleginice ne zamere što skače na svaki šum tog deteta.
– Vezala si se i više nego što si sebi bila spremna da priznaš, Marija. Mlada si, sagorećeš brzo.
– Ma samo mi je žao. Već dve nedelje je tu, bez poseta, a lečenje sporo ide.
– Nije tvoj posao da žališ.

U sobi broj četiri je uvek bilo živo. Dečaci su se dobacivali loptom napravljenom od para čarapa, a trinaestogodišnjakinja je crtala hemijskom po zidu. Marija joj istrže olovku i prikači na džep od uniforme.
– Smirite se, zaboga – dreknula je.
– Smiri ti tu bebu, Marija – reče bezobrazno jedan od dečaka.

Prišla je devojčici čije je lice bilo mokro i ulepljeno od suza i razmazanih slina. Metalna rešetkasta ograda kreveta mestimično zarđala, zaškripa dok je Marija spuštala. Kao da i ona zacvile od onog strašnog što sledi.
– Hajde zlatokosa, nemoj plakati, sad ćemo lekić, pa u šetnju. Raduješ se šetnji, je l da?
Dete se umirilo na trenutak, a onda je ugledalo iglu i špric. Zgrabilo je Marijinu ruku zubima i iz sve snage ugrizlo. Sestra instinktivno udari detetu šamar.
Nastade muk. Devojčici zadrhti brada i lice se izvi u bolnu, uplašenu grimasu, bez glasa. Starija deca gotovo nisu disala.
-Ajde, ajde da se pomirimo, moramo ono što je neizbežno, da ti bude bolje, da ozdraviš, da ideš tvojoj kući… – brbljala je Marija i gladila je po crvenom obrazu rukom na kojoj su se ocrtavali otisci zuba dvogodišnjakinje. Uzela je zavoje i vezala detetu ruke za ogradu. Kolenom je pritisla dečije noge i odmerila mesto za ubod.
– Marija, vide ti se gaće – zakikota se dečak sa kreveta pored.
– Đubre – zašišta bolničarka kroz zube.
Penicilin je zapekao svom silinom i bol je prostrujala niz levu nogu. Devojčica saterana uz sam kraj kreveta zavrištala je koliko je grlo moglo, a onda stegla zubićima metalnu šipku ograde.

– Eto vidiš da ništa nije strašno bilo – češljala joj je kosu držeći je u krilu. Duga svilena kosa se lako uvijala u gumice i dva repa su joj se njihala oko okruglog lica. Zastenjala je, boreći se da ne zaplače od bola na koji se već navikla i ispiški se Mariji u krilo.
-E jebemu! – Marija grubo spusti boso dete na pod pored kreveta i izjuri iz sobe.
– Prebićete Marija – dobaci dečak iz kreveta preko puta.
Devojčica u strahu skoči na krevet i sklupča se u samom uglu. Ionako sitna pokušavala je biti još manja, neprimetna.
Marija donese platnene pelene da je presvuče. Nije joj bilo pravo kada ugleda upišano dete kako sedi na svom jastuku. Bližio joj se kraj radnog vremena, nije imala više snage ni volje.
– E pa šta ću ti ja, spavaćeš na mokrom jastuku, sama si kriva. Dobro, to je samo ćoškić…evo ovde ti je suvo. I ja sam moju suknju na grejalici sušila – dete je netremice gledalo krupnim plavim očima, nerazumevajući mnogo o čemu joj priča.

Marija stiže kući, bez onih kilo oraha što joj zlatokosini donesoše iz nekog sela pored Pančeva, tako rekoše valjda. Da li će je kesa uopšte dočekati prekosutra? – Sve zavidini tamo – reče naglas, kao da je imala kome. Iscrpljena, spusti glavu na jastuk i jedna suza se skotrlja na belu, čistu, uštirkanu jastučnicu.

– Doktore, doktore, molim Vas, imate li minut – trčala je kroz hodnik za čuvenim nefrologom.
Doktor je na trenutak nestrpljivo zastao – Kažite koleginice?,- pogledao je strogo, preko spuštenih naočara na pola nosa.
– Kada će beba iz četvorke kući, šta da kažem roditeljima stalno me pitaju..
– Marija, bili ste pored mene u viziti, kakva su to sad pitanja, vidite da je stanje ozbiljno, ova bakterija se ne šali, valjda toliko znate – izgovarao je dok su se poslednje reči gubile niz hodnik zajedno sa njegovim koracima.

Otišla je do svoje sobe, sela u fotelju i privukla solicu da podigne malo noge. Izula je bele klompe sa kojih se guma na đonu debelo izlizala. Žica na novim, jutros obuvenim najlonkama se približavala kolenu. Da joj je lak za nokte da zustavi to. Na stolu pored čekala ju je štrudla sa makom prekrivena belim papirom. Zagrizla je parče i zatvorila oči. Zrnca maka su joj krckala pod zubima, testo se prosto topilo u ustima. Vidi se da je veštim rukama mešeno. Uđe sestra Sneža.
– Jao Majo, pravila si makovnjaču?
– Ma nisam, nego…znaš već – prevrnula je očima, kao da se jedva brani od tolike pažnje i darova.
– Uf, odlična je – Snežine reči su se jedva razaznavale od punih usta – nego uključi tu grejalicu, ne mogu se ugrejati celo jutro.

Zlatokosa je grlila ono klupko čarapa kao kakvog plišanog medu ili zeku, kada je Marija ušla u sobu broj četiri. Dečaci su igrali Ne ljuti se čoveče, tinejdžerka je pokušavala da zaspi malaksala od temperature. Sve joj je smetalo i zvuk i svetlo i ta mala, bučna deca i grozne sestre koje ne obraćaju pažnju na nju.
Marija presvuče devojčicu i tutnu joj u usta kašiku, hladne kaše. Servirka je tog podneva samo osoro spustila tanjir hrane na nahtkasnu, kao i svima. Nije ju je interesovalo da li će dvogodišnje dete samo uspeti da išta pojede, to njen posao nije.
– Hajde još dva zalogaja, pa da se umivamo. Ajde vidi, kako je lepo, treba ti snaga da ozdraviš. Snaga i zdravlje na usta ulaze. Večeras ću vam čitati priču pred spavanje, ako budete dobri.
– Nisam ja beba da mi čitaš bajke, umem i sama da čitam – naruga se tinejdžerka.
– Pa ti zapuši uši onda – odbrusi Marija i pokvasi češalj da raščešlja zlatne uvojke skorele od hrane ili slina ili ko zna čega. Vreme je poseta, gledala je da to dete bar tada, bude uredno i čisto koliko okolnosti dozvoljavaju. Pa ne može ona sama sve, ali evo gledaće da je večeras, pred odlazak kući, malo prebriše gazom i mlakom vodom. Tri nedelje bez kupanja je mnogo za bilo koga.

Uhvati devojčicu za ruku i povede je niz hodnik. Dugačak je to hodnik. I hladan, ne zato što je zima, a ova zima `79 se baš nije šalila, nego što je ovo bolnica. U bolničkim hodnicima ima samo hladnoće, tuge i tame.
Na samom kraju čekaju dvokrilna vrata, belog metalnog okvira, sa mlečnim staklom. Uvek zaključana. Devojčica nije znala zašto je Marija svakodnevno vodi to tih velikih vrata, ni šta je iza. Samo bi odjednom bila jako mirna, gotovo spokojna svakim dolaskom pred njih.
– Koga ti imaš, `ajde kaži mi? – upita Marija gledajući u jednu ogrebotinu na staklu koja joj se činila svakim danom sve veća.
– Mama, baba, – nabrajalo je dete, iz dana u dan isti odgovor na isto pitanje.
– I još..
– Ujkuuuu
– I još koga?
– Deda ima bikove.
– Deda ti ima brkove??

Ote se jecaj.
Sa druge strane neprozirnog stakla.
Na uvek zaključanim vratima.

Da se prekrstiš

Da se prekrstiš

Krstila sam se u crkvi na groblju. NA GROBLJU. Mesec, dva pre venčanja. Krštenica mi je trebalo za venčanje u crkvi. Venčanje u crkvi mi trebalo zbog hora koji peva ta crkvena venčanja. Prelepo zvuči taj nevidljivi hor sa galerije crkve i čini taj trenutak tako uzvišenim, božanskim. Prosto ti jeza ide onako lagano niz kičmu od lepote, od snage, od energije koju ti pesmom prenesu i krila koja ti daju. Lakše ti padne kapanje vrelog voska po rukama, stajanje i stajanje i stajanje da se isčita molitva, dahtanje kume za vratom, jer je nažuljala desna cipela, odričeš li se Sotone, kako Oče da se odreknem, pa to će mi žena biti i svega ostalog što taj uzvišeni čin vezivanja nosi.

Kasnije, ni decu nismo krstili, jer što ja da im određujem veru, sami će odlučiti ima li možda neki hor koji peva lepše. Odrastoše deca, interesovanja se nižu, množe i rasipaju. I onda jednog dana čujem: Mama, ja bih na hor. Ok. Hor u školi? Ne. Kolibri? Ne. Viva Vox? Ne. Crkveni hor, mama, O? Ok. Ok.
Liturgije u nedeljno jutro, Božić, Slava Hora, nastupi se nižu. I očekivanja od roditelja da prisustvuju tim dešavanjima. Ovih roditelja, krštenih na-vrat-na-nos na groblju. Je l sam rekla da taj hor peva božanstveno? Jesam. Je l sam se krstila (na groblju, ne bilo kojem, Novom) da bi slušala taj hor? Jesam.

I tako hladno božićno jutro, ja ustajem u 6h i toplog kreveta, još svanulo nije, a da li će neizvesno je i spremam se za liturgiju. Da se prekrstiš.
Došli smo ranije, jer dovodimo članicu hora. Muž je ušao u Sabornu crkvu tačno posle 20 godina. Toliko je prošlo od venčanja. Ja sela, zauzela mesto, gledam okolo ima li starijih, moram li kome ustati, kao da se na liturgiji opušteno sedi, još ti i kafu donesu. Muž pravi selfi. O, turisto, izvin`te, nismo Vas prepoznali. Ne dolazi se svaki dan u centar grada, pa još u znamenita verska zdanja.
Kad me bol od stajanja ošinula negde u krstima i kad ne da se ne nazire kraj, nego ne znam ni da li je i počelo, razmišljam da li postoje vere gde se uvek sedi, udobno u toplom i negde oko podne, ne bih ranije. Sad je već hladno koliko i napolju. Kreću da se roje nevalajle misli u dokonoj glavi, da li napraviti ovih par koraka koliko me deli do Znaka Pitanja i da li je uopšte otvoren ovog svetog jutra i da li služe vruću rakiju za napaćene nevernike? I ostala bezbožnička pitanja i nemoralne dileme.

Slava Hora je tradicionalno u Narodnom pozorištu. Sledovala nam je jedna karta za tu svečanost, ali naravno oboje idemo, nema tu pogovora. Moramo ići, bićemo pitani o svakom detalju pred velikim dečijim sudom. Hladan, maglovit dan, naporan poslovno, samo razmišljam o krevetu i ćebetu, do kojih neću stići. Da li da pojedem pet živih krompira ili je jedan ipak dovoljan i koliko ranije treba uzeti tu “terapiju” da me ošine temperatura na vreme i imam sve opravdane razloge da ne idem na slavu? Svaka ćelija mi odbija odlazak tamo. Noć, malgla da se gotovo ništa ne vidi, u koloni sve vreme, gužva, svi nekud idu baš ove večeri i parking po vremenskim ograničenjima nedovoljnim da se ostane do kraja svečanosti. I naravno kasnimo.

“Pa da li ste normalni??” – dočekuje nas zaova (sestra na muža, ko ne zna, zapišite) koja srećom radi tu i baš taj dan. Pronalaženje slobodnih mesta je čitava avantra, jer su došli i oni koji nisu hteli (mi). Sudaramo se sa nekim glumcem koji nam se srdačno osmehuje. Ne mogu da se setim ko je, ne može ni zaova. Gde god smo seli, neko je imao karte, baš za taj sprat, baš za tu ložu, baš za ta mesta. Ulazimo u tonsku sobu, gura me da sednem na neku stolicu u ćošku i pravim se nevidljiva, što i činim. Muž ulazi u salu da snimi dete dok peva, toliko diskretno da mu je kasnije stigla poruka: Tata, nemoj da me zasmejavaš.

Ređaju se pesme, reči dobrodošlice, pesme.. Patrijarh u prvom redu i televizijske kamere svuda, direktan prenos. Ozbiljna stvar je ova svečanost. Ja sedim i sve pomno pratim kroz muljavo staklo iza zadnjeg reda. Kroz tonsku sobu defiluju zaposleni sa rekvizitama i pitanjima. Osećam čvrst stisak ruku na ramenima, ne vidim ko je ali pretpostavljam da me neko zamenio s nekim, šta drugo… U sledećem trenutku iz mraka izranja ruka puna brojanica: “Izaberite..”, kaže.
Biram, šta ću i zahvaljujem se Ocu koji nas je venčao pre dve decenije. Srce mi je poskočilo. Izvlači stolicu i seda pored. Traži čašu sa malo vode. Osušilo mu se grlo, posle onolikog govora, naivno mislim, dok on pali cigaretu i trese pepeo u vodu.
Nadrealne scene skroz.

Pojavljuje se “glumac” na sceni, Arno Gujon. To je tako kad povežeš neka lica, sa nekim mestima, al ne baš dobro. Ne znaš ga, bre iz pozorišta, nego sa tvitera.
Petra Božovića su izgubili. Onolikog čoveka zaturili negde, sledeći je na redu da se obrati publici, mikrofon nema. Panika u režiji, a meni adrenalin. Adrenalin fikusa, ali napokon nešto se negde dešava za razliku od scene. Otac vadi telefon i zove glumca.
Muža je jako zabolela glava od onoliko pesama i govorancija, onoliko ljudi na malo kvadrata, odlazi sa zaovom u kafić da se malo oporavi uz brufen. Ja i dalje ostajem da hvatam beleške, kao svaki predani, ozbiljni, posvećeni roditelj stavljen na muke. Isusove.

Četiri devojčice pevaju. Jedna od njih, Sirijka iz Alepa, na srpskom, najavljuje tradicionalnu pesmu iz njenog kraja. Devojčice pevaju, u meni i lepota i tuga zbog njih, zbog nas. “Da nije najavila, ovo bi bio teroristički akt u centru Beograda”, progovori neko. Humorom i ironijom, suze teramo.
“Sledeći je Kerber”
“Jao Patrijarh ne voli rok”
“Pa, ne može sve što voli Patrijarh”
Ide dijalog, ja sam fikus koji sve upija. I sad mi je već drago što sam došla. Gde se kupuju karte za tonsku sobu, pitam se.
Muž odlazi po auto, jer je parking u zoni istekao. Kraj programa se ne nazire. Sad već malko provirujem na tviter i viber.
Ah, evo i zahvalni govor popa koji mi je poklonio brojanicu, dobro, prvo venčao. Tonac pojačava ton do kraja, uključuje zvuk iz sale u našu sobu, isključuje, odlazi do sale, vraća se očajan, jer se Otac ne čuje koliko bi trebalo. Vrti dugmiće, šteluje, pomoći nema.
“Mikrofon mu je u džepu”, neko tiho progovori.

Deda Mraze, Deda Mraze…eh

Deda Mraze, Deda Mraze…eh

Nova Godina dolazi svake godine u isto vreme. Kad poželi da dođe – ona dolazi, rešena stvar. Nama ostaje da je spremni ili manje spremni dočekamo. Dani koji joj prethode liče na ubrzi sudnji dan. Prodavnice svih namena se pustoše. Trošimo i ono što nemamo i ono što ćemo tek zaraditi. Kupujemo, kupujemo, kupujemo najviše drugima, pa onda malo i sebi. Uhvati neka praznična euforija, pa hteo ne hteo uskočiš joj u kočije i ona te vozi, a ti se blaženo smeškaš i peglaš karticu, bacaš keš kao da si hektare pobrao. Pokloni se polako gnezde ispod jelke, neki skupi, neki iz dolar šopa, ali svi podjednako s ljubavlju i pažnjom birani.

Ranije sam imala običaj da na dečije pitanje: “Šta ćeš mi pokloniti za Novu Godinu?“ odgovorim kontrapitanjem: “A ti meni?“ Dok se jedne godine naš prvenac nije potrudio da nam, koji sat pre ponoći „uruči“ poklon u vidu gipsa na ruci. Srećom beše prazna čekaonica na dečijoj klinici, ne toliko zbog težine povrede, već što mi je oko vrata bila girlanda, a na ušima visili čupavi srebrni ukrasi. Prava jelka u ljudskom izdanju. Od tad ih samo molim da mi jedini poklon bude celogodišnje uzdržavanje od lomova, šavova, uganuća…i vaški, recimo.

Deda Mraz, institucija, mit, legenda. Neophodan sastavni deo svakog detinjstva. I ne samo detinjstva. Ja i dalje verujem u njega. Ponekad se svima nama javi u obliku svih onih koji obećavaju neko bolje vreme, al, dobro neću o tome. Ovo treba da je jedna lepa i vesela praznična tema.

Svi mi koji imamo decu vlasnici smo i nezaobilazne fotografije sa Deda Mrazom. Govorim vam baš o jednoj posebnoj fotografiji. Na njoj vaše mladunče u naručju velikog bradatog Dede zacenjeno, širom otvorenih usta sa odličnim pogledom na krajnike i dobar deo grla pruža nemoćno ruke ka vama, a Deda k’o deda grčevito steže i smeška se, ho-ho-ho. Ponosni paparaco – tata škljoca li škljoca, a nervozna mama cupka sa strane jedva čekajući da prekrati detetovu agoniju, a i sopstvenu. Ko nije vlasnik takve fotografije od mene dobija minus. Ove godine to da se ispravi.

Nekontrolisano gomilanje hrane, a sve radi i 31. decembra i 2. januara. Taj prvi januar se izgleda isključivo punih usta provodi. Neka životinja na stolu, pa pet vrsta salata, pa tri vrste rolata, pa pite ove one, kolača za omanju poslastičarnicu. Onda jedemo, jedemo, jedemo, pijemo, pijemo, pijemo. Pa nam nije dobro, pa nam muka, pa tri kilograma više za samo tri dana. Gleda se novogodišnji program na javnim servisima i ostalnim kulturno-nekulturnim programima. Dugo najavljivani spektakli koji su repriza već dvadeset godina. Red kiča, red kiča, neartikulisanih zvukova, pijanih estradnjaka, sirovog neprimerenog humora, red kiča i šunda filovano kao oblanda.

Pa onda koji sat po ponoći film iznenađenja – Niske strasti, toliko puta odgledan 1. januara da bih glat mogla biti u ulozi Šeron Stoun i Majkla Daglasa, ma mogla bih biti i reditelj i kamerman još istovremeno. A pogledaćemo još Sam u kući (svih 26 delova), Telohranitelj i Love Actually, iz Francuske će nam doći Taksi i Žandarm iz Sen Tropea, da nas do suza nasmeju, iz Italije Život je lep, da nas do suza gane.
Prvog dana „skoknemo“ do Beča da uživamo u horu njihovih dečaka, a onda do Garmiša i četiri skakaonice. Ne zaboravite u međuvremenu da prezalogajite nešto.

Takođe jedna od nezaobilaznih stvari u ovim prazničnim danima je i besomučna razmena bakterija, gljivica, herpesa i drugih milih virusa. Comok, cmok, cmok, obavezno triput po srpski, sa ovim onim, bliskim i manje bliskim. Pa kad se izljubim sa komšinicom znam da sam poljubila i nekog tamo na Karaburmi i u Novoj Pazovi i u Borči. I tako ti sa ovim i sa mnom, ja s tobom i s onim i tako u krug ceo grad, ma cela država međusobno izljubljena.
Po tri puta.

SREĆNA NAM NOVA GODINA!

Kad naslediš “široku ruku”

Kad naslediš “široku ruku”

Prvi put sam išla samostalno u bioskop sa, recimo, 11 godina. U Zvezdu. Tata mi je dao za kartu i kokice. Kada je davao džeparac, uvek je bila pozamašna svota. Recimo da sam mogla još dvaput ići u bioskop i još tri kese kokica kupiti. E, ja sam kupila smenke bundeve. Koliko? Za sve pare. Ne znam koliko je to fišeka bilo, ali nisam mogla sve poneti u rukama, pa sam dosta toga izručila u džepove. Ne sećam se koji je film bio. Ni sa kim sam ga gledala. Sećam se otečenog jezika i crvenih usana, naduvenih od soli. Sećam se i da me je tata pitao da li znam kako ulični prodavci sole semenke? Popišaju se.

Moja sestra je sa pet, šest godina tražila pare za žvake. Tata, koji očigledno nije baš najbolje baratao primerenim džeparcima po uzrastima, dao joj je najveću novčanicu koja je tih osamdesetih bila u opticaju. Sestra je otišla sa drugaricama u prodavnicu i tražila žvake. Koliko? “Pa kutiju!”, uzviknula je razdragano neka od tih devojčica. Niko, nikada, ni pre, ni posle, u toj prodavnici nije kupio celu kutiju komadnih žvaka. E, sad koliko je kutija imala tih pojedinačno upakovanih žvaka? Mnogo.
Sestra je došla kući sa dve žvake u ruci. Za mene i nju. Neko drugi je zadržao kutiju i ostatak. Veeelikii ostatak. Onda je mama išla na tuđa vrata da se bori za pravdu i žvake.
Tata je najgore prošao.

E, imala je i moja ćerka pet, šest godina. Neću da kažem koja. Letnje vreme, čuje se dečija graja ispred naše zgrade. Povremeno bacim pogled sa prozora, da vidim kako teče igra. Njih dvoje, troje je tu. Ćerka iznela čuvene “sudiće”, prave čajanku. Malo počupane trave, par kapi vode, kako to već ide. Malo kasnije ima ih još više. Meni puno srce. Šta ima lepše od razdragane dece.
Čujem ih kako traže smoki, čokoladu, grisine. Reko’ vidi čajanka se pretvorila u gozbu. Kako su samo maštoviti. Titra mi osmeh na licu od neke dragoće, prilazim prozoru da napunim dušu lepotom tog prizora, kad tamo stvarno se jede! Prave stvari. Ambalaže od čipsa, smokija, sokova, papirići od bombona, kinder jaja na sve strane. Dece, zanane i neznane, neobično mnogo, raznih uzrasta. “Daj meni, daj i meni…”
Ja na vrata, da siđem dole da vidim izbliza ta neobična dešavanja, kad naleteh sedmogodišnju komšinicu kako mi maše nekom igračkom pred nosom. Čekaj dete, ne mogu sad da budem uzvišeni pedagoški primerak iz zgrade broj 5 i divim se tvojim plastičnim toksičnim sranjima, žurim..
I ipak izustih: “Jao, što…”
“Kupila mi tvoja ćerka!”, uzviknu pobedonosno.
Šok, mantanje u glavi, da l će me iko naći onesvešćenu na sred stepenica il’ su svi na ovom svetu zauzeti uživanjem u slatkišima i igračkama kojima ih je počastilo moje dete.
Od rate kredita za stan.